U meni iznikle ili spolja nadošle,
one su me jurile i jure,
Našle me, opkolile,
Na koncu i osvojile,
U meni se zasadile bure,
Mestimice me mučile,
Pa me za sebe, u sebi zauvek zadržale.
A možda je i obrnuto bilo,
da mi se ipak nije pričinilo!?
Reči lepe, promišljene, oble
One značenjima bogate, ne i radošću premda,
(Ostavljam po strani one suprotne, druge koje mi se u magli gube.)
Umnožile se, ubrzale,
zaigrale kao pomahnitale.
Te se otkrivaju, množe isprepletani iskazi i sklopovi gusti:
Motrilac rafinirano opaža,
Sažimajući ih,
Oblande slika, slapove šumne, meke,
Za duhovni praznik nanizane,
Neke i za odstrel,
Tečno, pitko, zanatski uzorno,
Zrelo, u suštini duboko, celo,
U svojoj oštrini, u senci
Mami me baratanje žljebovima na starim zdanjima,
Odolevajući komešanju glasova i okoštalim gledištima,
A britka napupela razvođa opominju, dozivaju,
Predano listam ukrštanja vozova prošlosti,
Pažljivo, savršeno čisto,
Prefinjeno, kristalno talasasto, bočatno, onda i slano,
Prati me mora plima, njegovih korala i pene,
Izazov da u podozrenja kondenzovane duše do tančina proniknem
Lagano, ili za tili čas, iznenada,
Tô unapred ne mogu, neću da znam.
S godinama narasli su nagoveštaji ishodišta.
Satkani od snova i mašte,
Ali i rastanaka, od tuge, i brige,
Pritom, klupko koprene me vreba,
Ugaoni međaš, temeljac nekada podsticajni,
Uporišta srca, ljubavi i sreće nedosegnute.
Uspeli žalosni uvid nesklada od strepnje i bola vrvi,
Od nevidljive krvi svuda p(r)osute.
U glavu me lažni procvat kljuca, para me i guši renesansa zatrta,
Utihnula nada, nataloženi gresi,
Sokovi svetlosti bivše, simptomi pozne starosti.
Stoga još dok imalo vremena ima
Počinjem unazad redom da velove skidam s događaja proteklih,
Tako do pređe božanstvene prispevam,
Od koje se tkaju mesečeve mene, bezimene zore, začarane dûge,
Nostalgične noći, iščezle slatke strasti,
Izostale stanice sudbinske vijugave pruge,
Nedoživljene a zaslužene počasti.
