(o jednoj bajci od sna što čoveku ne da ni poludeti ko normalan čovek)
Onomad se navršio jubilej od nekoliko godina kako radim kao ulični noćni dobročinitelj. To mi je postalo zanimanje na koje sam vrlo ponosan. Sposobnosti koje posedujem malo ko razume. Meni ne smeta to što me ne razumeju, a i bolje je tako kad ne znaju da im pomažem, jer da išta tuve ob etom, neko bi me već sprečio u tome.
Ne volim zahvalnost.
Dovoljno mi to što sam magičan.
Volim okrugle jubileje od tri i po godine ili četir ljeta i dva meseca pride. To je to.
Sve to činim ćutke, pogledom, ispruženim dlanom, umirenom mišlju, srkutom kafe, laganim izdisajem plavičastog dima…
Ispravljam trepetom kvarove u dušama, gužvotine u srcima, peglam nesporazume u ljudima, u njima samima a i sa okolinom…
Najbitnije je da oni toga nisu svesni.
Pametan sam i mnogo toga znam. Pametan sam i mnogo toga znam. Pametan sam i mnogo toga…
A po mome, ti si govno, odgovara mi onaj što mi odavno smeta u meni.
Ne, ja sam pametan i mnogo toga znam!
Mnogo da, ali sve same gluposti, dreči onaj dosadni budilnik od Harmsovog Andreja Semjonoviča!
Tako bi da ga ja malo hraknem u čelo, baš tamo gde one perverzno omamne napupele Indijke crtaju onaj mladež što ga prost narod zove ben, ali poganac ima majmunski refleks i nestane dok još skupljam pljunku.
Svejedno, i dalje volim da pomažem ljudima. To mi čini veliko zadovoljstvo.
Mili su mi i ovi tmasti mahovinom načeti krovovi nad pustom čaršijom što sliče dekoru Šekspirovih predstava. I rika zamišljenog mora što će, reče stara legenda, za nekoliko stotina ili hiljada godina, u trenu, poput pljeska šakom o šaku sklopiti totalni mir nad ova dva brda što nas okružuju. To je moj zavičaj, ipak.
A rekoh, slučajno je počelo…
Voleo sam da nosim tvoje kofere. Voleo sam i da te ovlaš taknem po nosu i zatrubim, tru-tu-tu, kljunonosa… a ti da me ćuriš kroz vlažne rešetke od treplji dok je okasneli poslednji sneg lomio obeharale grane takiša i nikad načinjene zelene svirale od dženarike. Nisam verovao dok si šaptala da na dva daleka čiraka dogorevamo, umirući inokosni, navečno dužni sebi…
A noći su se nedovezale poput raskinutih đerdana od oljuštenih zelenih jabuka. I oblak modar u kosi zaspao. Zauvek.
Voleo sam i da žmurim kako me čitaš kao zatvorenu knjižurinu nerasečenih listova.
Dok sam još umeo da pišem.
I dok nisi otišla.
A kad si se vratila, nisi se više sećala.
Ničeg. Ni mene, ni onog šušnja tuge nadomak kiše.
I kako je sve ovo moje nadnaravno počelo?
Pa, tako negde, između tri godine i sedam meseci i četir i po ljeta, kad sam rešio da ne spavam.
I kad sam zaboravio da pišem.
Glavna džada vazda je pusta. I uvek sam avetno svoj. Kad dođu…
Oni…
Recimo autić. Detinji, što glavinja od ivičnjaka do ivičnjaka, bešumno i vratolomno smešno…
Otkud tako mali auto u ovo doba? Maketa nekog vozila, manji i od onog što klinci na pedale ćeraju…
I hoće da se razbije o kontejnere, okolne zgrade…
A unutra ima neko, panično okreće volančić…
Al, ja sam tu, spasilac svemogući nagledan filmova, načitan stripova, egzemplar dobročinstva, heroj u noći…
Ispružim nogu i… hop! Urlajuća beštija je zaustavljena, goropad ukroćena…
Brinem se da li je liliput šofer ozleđen. Otvorim razlupana vrata, a on izlazi… i izlazi… i izlazi…
Za glavu i po iznad mene! I širinu i po ima moju! Kako li stade nesoj u ovolišnu igračkicu?
Ne kažu zalud da je Mini Moris veći unutra nego spolja. I to znatno…
A znao sam tipa. Šaban. Šabančina bre!
I nikad ga nisam mirisao, još iz srednje škole…
Iz stonoteniske sekcije, hora, sa prvih cigaret pauza u školskom WC-u. Lep i odvratan. Snažan a licpican. Kaćiperast. I nadobudniji od mene. Jedino on.
– Viđe li ti ovo, brate? Mal ne ugiboh! Ja se naduvo vutre, a makina se smanjila i poluđela!
– Aha. Saću ja to srediti, odgovorih i stadoh da trljam krov patuljastog Mini Morisa… Patološki negovanog.
Kad sam ga svojim moćnim moćima sveo na dimenzije đačke knjižice, ponosno ga na dlanu pružih zabezeknutom vlasniku, uz zlobno cerekanje…
– Šta uradi, idiote?
– Šta oćeš? Bio ti je sav izubijan. Ispeglo sam mu i branik i ulubljena vrata. Ni reglaža ti sad ne tre…
Tu me složio šapom po labrnji…
O, majstore, ovo sam čekao trijes i pet ljeta…
Izmakao sam se tri koraka. Liznuo krv sa gubice. Šmrknuo. I zakašljao, strastveno, ihtijarski.
I iz dubine bronhija izvukao duvansku šlajmaru od četir mjeseca brižljivo negovanu baš za ovu krasnu priliku…
I lansirao mu tu karamel smjesu direktno među rogove ki zlatnu medalju.
Ljosnuo je direkt na dupe i počeo da koluta krmećim očicama zundurajući neki stari šlager od Fadila Toskića…
E, tako. Sad mogu mirno didem…
Al, opet, bi mi ga mečic žao, te uzeh igračkicu i dunuh malo jače u auspuh dok se na džadi ne stvori glanc golfić normalnih fabričkih dimenzija.
(ah, duvana i filmovana ambalaža, je li…)
Klipan malo dojde k sebi.
– Ej, ali, imao sam Minić Moriščić, jebote, muzejski primerak! I sentimentalno sam vezan!
– Jebi ga sad. Nisam ni ja svemoguć. Malo sam se zezno u projektovanju. Dešava se…
(a minić možeš kupiti sabajle, čim bratja Kinezi otvore dućan, i stajaće ti sem tako, djevojčice bijela debela…)
– Ali, boja je bila truhla višnja, a ovo sad je pink!
– To se sad nosi, buraz…Osećaćeš se mlogo bolje, na časnu reč!
I tako, ispunjene duše zbog dobročinstva, kotrljam se dalje…
Oćeš moj!
Elem, moja ortakinja Srećka Krizontija, divna lujka, pokušava da ukreše svog razdrndanog keca. Čas gura, čas uskoči, ter jope nagnava, ma, cirkus…
Došunjam se, šljapnem je po dupetu, vazda uskih pantola…
– Daj, ne seri, patko (tako me zove od pamtivjeka) pobesnela i patetična, ajde bre, poguraj ovo govno, dežuram noćas, a kasnim!
Šta ću, zapeh ko sivonja, sve dok mi se ne zamrači…
A onda buka, drndanje, pisak…
– Šta je ovo, patčice, jebo te? Šta smo napravili?! Jao, kriza!
Umesto trule Zastavice, nasred puta je stajalo neko čudovište od mašinčine, do sada nauci nepoznata samohotka naoružana kukama, gusenicama, sajlama, testerama… Zauzela celu raskrsnicu! Soliter!
(u jebote što sam grdan kad se potrudim i zapnem iz petnih žila!)
– Sad ti nema druge nego da iscepaš diplomu medecine i baciš se na primarnu preradu drveta. Uvek si bre bila džambas, šta sereš tu? Ovo ti je najmodernija pilana u jednom komadu u butum komuni! Tu je lova…
– Daj, šta sad da radim? Ako dođe murija, a još nisam isplatila ni onaj karambol od onomad kad sam nagvintana naguzila i razguzila četir limuzine odjedared na sred strit sokaka?
Šta ću, humanista – volšebnjak…
Počeh da mrmljam reči neke mantre od nekud dobro znane…
(one reči što si mi šaputala još dok me još nisi skroz poboravila…)
„Pod nebom reka, na nebu oblak, iz oblaka munja žagrena…
A iznad munje sinje neko zrelo sunce.
Na suncu plava košulja.
Na drugoj obali reke, gole devojke neke pevaju pesme nemuštim jezikom.
Jezikom naše krvi…
Spavaj, spavaj mi ti…
Sanjaj, samo mi sanjaj ti, u kosi ti jagoda zri…“
Šaptao sam i šaptao, a grdosija se smanjivala i smanjivala dok mi nije stala na nokat od malog prsta u vidu minijaturne zlaćane folcike.
Minđuša, minđušica…
Lagano je utisnuh svojoj otkačenoj drugarici u ušnu školjku.
– Jaooo! Slatkiš! Buba u uhu! Tebi sve na kraju ižljegne na pozorište… Ajde, vodim na pivo!
– Ali… ne pijem već dugo, okruglo između tri godine sedam meseci i četir i po ljeta! A i grlo me boli…
– Zato i praviš ovakve gluposti. A za grlo nema ništa bolje od ladna piva. Polazi!
– A tvoje dežurstvo?
– Već sam dobro odocnila, a i već sam sabila pešes votčica, tako da bih samo smetala. Aj, dok nas fajront ne pretekne… Vreme je da se vratiš u lampu, ne znam koji si moj iz nje i izlazio!
More bit i da je tako. Što će mi sve to? Kad nemam vozačku!
Istine radi, nemam ni auto, ni rašta ni zašta ga kupiti…
Ma ja sam jedan vrlo, vrlo, vrlo zadovoljan tip! Bar spolja…
Možda je vreme da se zaborave neki šapati.
I da najzad i ja poboravim da me se više ni ne sećaš.
