Slabost, krhkost, a onda inspiracija

U teškom jezgru oraha, staroj krhkoj ljusci. 

Zatrpano ispod opušaka, đubreta i prašine. 

Skriveno, dok čeka da ponovo zablista, 

zlatnim iskrama, koje će se opet ubrzo 

izgubiti u tami, ja ću ležati bezpomoćna. 

Izvor stihova je presušio, moje usne su suve. 

Zaspala bih i sanjala zlatni trag koji ide u nebesa. 

Vlažan vazduh bi mi pritiskao pluća, 

cedio ih poput limuna sa zadovoljstvom. 

Retki su trenuci slasti, doživljaja ekstaze, 

nedokučivi su mi zraci božije milosti. 

Postajem krhka, zalutala u potrazi za onim, 

što mi je oduzeto, ono što mi pripada. 

Nešto lebdi iznad mene, uzdiže se spokojno, 

tiho i podmuklo, nešto što ne želi biti uhvaćeno. 

Čeka me na sivozelenom zidu, punom mahovina, 

ne mogu ga jasno videti, u nekim je razmacima, 

bledi mi ispred očiju i isparava. 

I onda kada prestanem da jurim za time, 

slova mi nisu više tako titrava, čudljiva i nečitka. 

Sada su ona mene jurila, onda je nastala pesma.