Mila je nervozno istezala vrat i gledala prema osvetljenim prozorima susedne zgrade. Potom priđe do ogledala i pogelada se iz profila.
– Vidi se, reče poluglasno.
Rukom pređe preko napupelog stomaka, duboko uzdahnu a onda ponovo trk na prozor.
-Reći će im noćas! Neće više odlagati. Neće nas izdati, šaptala je dok je dlanom nežno prelazila preko stomaka. I on ti se raduje , dušo, ali znaš kakva mu je majka, tvoja baka, čim imaju neki problem a ona s e hvata za srce. On se odmah povlači, ućuti da joj ne pogorša… Ne valja ni kad si previše dobar, reče, ljutito, i tvoji te iskoriste…
Svetlo u susednoj zgradi je i dalje gorelo, a ona je zamišljala sve moguće ishode Refikovog razgovora sa roditeljima. Majka je na pomen njenog imena odmah pala u postelju i samo ponavljala:
-U moju kuću ne, Srpkinja ne. Imaš prelepih Turkinja koliko hoćeš oko sebe a ti hoćeš baš Srpkinju, e pa, ne može. Neću da mi se cela Priština smeje.
Tada je to sedamdesetih godina prošlog veka još uvek bilo nepopularno, a verovatno je oduvek i zauvek tako.
Mila se preznojavala hodajući žustro po sobi.
Onda bi videla drugi scenario, kad je Refik izgovorio da hoće da se oženi Milom sa kojom je već pet /šest godina, njegovu majku je strefilo srce, i pala je na mestu mrtva a Refik više nije mogao ostati sa njom.
-Šta će biti sa našim detetom… uzdahnu…
Premorena zaspala bi bez imalo nade u pozitivan ishod.
Probudila bi se rano i čekala da joj se on javi sa vestima. I on bi došao neispavan i tužan. Eto, gotovo je, nema ništa od nas, pomislila bi pre nego što on bilo šta kaže. A, on videvši je tako uznemirenom potonuo bi još dublje osećajući se krivim što je izlaže stresu iako zna da to može smetati bebi.
Potom bi je zagrlio i ćutao.
-Znači, opet nisi mogao da im kažeš, pogađala je Mila.
I tako iz noći u noć, a beba je rasla.
Njihovi prijatelji koji su to znali, rešiše da im pomognu. Znajući da mu je otac častan i trezven čovek, rešiše prvo da razgovaraju sa njim i da kažu da je dete na putu i da se Refik danima muči da im to saopšti. Otac je znao za tu vezu, čuo je da je reč o veoma dobroj i vrednoj devojci, koja je bila profesor u jednoj školi. Ali, da je beba na putu je bila novost. Istog dana obavio je razgovor sa suprugom i sinom. Ona se bunila, padala u deprsiju, vikala, a on je ponavljao:
-Neće moje unuče da raste bez oca. Jok, vala!
I tako je jedan problem bio rešen. Drugi, su bili njeni roditelji koji su živeli u Nišu, jednonacionalnoj sredini. Kako će tek oni primiti takvu vest. No, Mila je imala samo jednu misao.
-Ako ne dozvole da se udam za Refika, ubiću se.
Novi problem je bio gde će živeti, njegovi žive u malom stanu, a on je jedinac. Kako ga odvojiti od njih… Ipak, za sve se nađe rešenje kad je velika ljubav u pitanju, a njihova je to bila.
Mila je svoj problem iznela pred direktorom škole i on je odlučio da joj pomogne. Dodelili su joj stan i sve je već krenulo u izvesnijem pravcu.
Njeni roditelji koji su je po tradiciji spremali za udaju od detinjstva kad su shvatili da su stavljeni pred svršen čin i da je trudnoća podmakla, odlučiše da naprave veliku svadbu.
Pilo se, veselilo i sve je proteklo kako treba a mlada je ispraćena sa izuzetnom spremom i darovima za nove članove njene porodice.
Po povratku, kako to običaj nalaže, sve što je donela bilo je postavljeno da se vidi iz kakve je kuće došla mlada. Refik je bio presrećan i vrlo ponosan što je sve to ispoštovano. Pokazujući majci reče oduševljeno:
Vidiš kakvu si spremnu snahu dobila, pogledaj šta sve imamo ovde u boščalucima.
Ona je gledala negde prema prozoru ćutke a onda hladno reče:
-Sve je kako treba, sine, samo još prase fali!
