Ja, Biljana Milovanović Živak
Književnica i profesorka književnosti. Uređivala časopis Braničevo. Dobitnica više knjićevnih nagrada i prevođena na devet jezika. Knjige: „Dva dana bez Marte“, „Nepotrebni trač“, „Losos plovi uzvodno“, „Hoće li internet ubiti knjigu“,„A gde sam ja, i zašto tu?“, „Lirsko kopile i baba-tetke“, „Grmljavina je dugo trajala“, „Grobno mesto za nenapisane pesme“, „Ti, međutim“. Piše, predaje, crta, objavljuje, adaptira i režira, uređuje i priređuje, uveseljava i usrećuje. Kad je ljuta, ćuti po tri dana.
Ime i prezime: Biljana Milovanović Živak
Datum i mesto rođenja: 7.3.1972. u Požarevcu
Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Na brodu koji plovi prema pučini. Plivala bih, sunčala se i hranila galebove. Čitala bih „Jednu Svanovu ljubav“ Marsela Prusta. Ako je zima, sedela bih u planinama, uvijena u ćebad, kao na Čarobnom bregu, i gledala u borove prekrivene snegom. Čitala bih Isidorina „Pisma iz Norveške“. Podrzumevam da ne bih odlazila na posao tih nedelju dana jer mobilni telefon povezujem sa obavezom, da sam uvek dostupna svima, što isključuje svaku privatnost, a samim tim i slobodu.
Koju osobu najviše cenite: Svoju majku, Staniju Milovanović. Sada, jednako kao dok je bila živa.
Grad u koji želite ponovo otići: Barselona, Kairo, Tunis, Figeras, Nica, Verona, Venecija, Dizeldorf, Esen, Krajova, Plovdiv, Maribor, Mostar, Rijeka, Pula, Bitola, Struga, Ohrid, Trebinje, ostrva: Korčula, Brač, Cres, Krk, Hvar, Tasos, ceo Halkidiki, cela Boka i cela Istra.
Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Crni rižoto od sipe, spremljen u riječkom „Mornaru“ i palačinke sa orasima, spremljene u beogradskom „Mornaru“. Reforma – tortu, kako je pripremala moja majka, i sve vrste ribe, naročito lososa, kako je pripremao moj otac.
Kome najviše verujete: Svim knjigama i svim ljudima koje volim. Svojoj intuiciji i snovima. Mnoge ljude i predele sam sanjala pre nego što sam ih upoznala. Isto tako, mogu da predosetim ili sanjam smrt voljenih.
Gde se najbolje odmorite: Na svojoj vikendici na Dunavcu, i na Smederevskom keju. Važno je gledati u vodu. Voda izvlači sav nagomilani stres.
Najbolji dan u životu: Na Kliničkom centru u Beogradu, 18. maja 2009, kada sam se probudila iz anestezije i prvi put ugledala svoju kćer Lenku.
Poslednja laž na koju ste naseli: Kada mi je obećano (čak ponuđeno!) radno mesto, i rečeno da ne moram da se učlanim u stranku. (smeh) Osim ljudi koji lažu kako bi zadržali sveje pozicije ili svesno naneli zlo navodnoj konkurenciji, najstrašnije mi je kada roditelji, iz bilo kog razloga, lažu svoju decu. Laž je, uz sve zlo koje nosi, inferiorna, i njome se služe intelektualno i moralno inferiorne osobe.
Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Umereno, i to samo na fejsbuku. Mislim da društvene mreže treba ukinuti. Umrežavanje nam je donelo mnogo više zla nego dobra. Onlajn nastava, koja je preko noći, nasilno, uvedena u vreme korone, nanela je neprocenjivu štetu našem školstvu.
Najlepši poklon koji ste dobili: Stih iz pesme „Zabranjenog pušenja“: „Kada je ptici u lošoj formi drug, onda ni ona ne leti na jug“. Posalo mi ga je suprug, sms-om, kada sam bila u teškoj situaciji koja nikako nije prolazila.
Omiljena životinja: U kući imamo psa Garu i papagaja Kiću. Volim i ribice, imala sam ih kao mala.
Omiljeni muzičar ili bend: Entoni Kidis (Red hot chili peppers), zatim Rammstein. Od domaćih, Smak, YU grupa, Azra, KKN. Volim klasiku, najviše Vagnera. Volim duhovnu muziku. Dugo sam pevala u horu.
Omiljeni pisac: Tomas Man. Od domaćih, Miloš Crnjanski.
Poslednja knjiga koju ste pročitali: Trideset tri zbirke pesama u rukopisu, poslate na konkurs SPJ za nagradu „Zlatna struna“ (bila sam u žiriju). Trenutno, paralelno čitam „Seed time“, izabrane pesme veličanstvenog ganskog pesnika Kofija Anjidohoa, „Bangadeš“ Enesa Halilovića i „Omamu“ Slobodana Vladušića.
Omiljeni filmski lik: Banović Strahinja, iz istoimenog filma iz 1983. godine u režiji Vatroslava Mimice, po istoimenoj pesmi Starca Milije.
Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Kada je OK Smederevo ušao u super ligu, u baražu, 2008. godine, a trenera su nosili na rukama i pevali: „Jedan je Siniša Živak!“
Tim za koji navijate: Navijam za reprezentaciju Srbije u svim sportovima.
Omiljena narodna izreka: „Sličan se sličnom raduje“, ako ćemo po starim Latinima, „Tragovi su mnogi do pećine“ ako ćemo po Njegošu, a „Čini dobro – ne kaj se, čini zlo – nadaj se“, po Vuku.
Koje pitanje najviše mrzite: „Kako dobijate inspiraciju za pisanje?“
Vaša najveća nada: Da će misleći i čitajući ljudi opstati u ovoj realnosti, koja nam ne pruža mnogo razloga za optimizam. Da ćemo živeti slobodno. Da čovek čeveku neće biti vuk.
