NIKADA MI

“A snovi vuku poprilično benzina”, moja voljena. (Tuve Janson, Leto)

Zašto pobeći sad kad do Tebe ni prispeo nisam?

U tihi februarski suton kraj mirne zaspale reke pitam se nevese(l)o.

Da senkom blagom svojom ne zaklanjam Ti sunce,

Da mladalačke Ti ne remetim bajke i ne mutim nerascvale zimske boje.

Da ne utišavam taj meki glas, muziku reči i očiju sjaj kad pomisliš da početak tek je, a ne već brzi, neumitni kraj.

Dok nevino vajkaš se da nade za titravu prolećnu svetlost još ima,

Za vetrom osedlan plam,

Možda za novu ljubav,

Za bar i malo nâs.

Jer želim da poput ptice u slobodu poletiš,

Da radost nađeš i prâvu sreću,

A ja da zablude puste, maštanja svoja u duši suznoj sačuvam bar neka.

Pritom životne korice u mraku prašnjave sklapam,

I palim pod nebom zvezdanim lelujavu sveću,

Bolan i sâm, potrošen, u tamnu vodu zagledan,

Za oćutano zbogom, za večni žal za Tobom.

Tako molitvenim šapatom prazninu uvećavam svoju, 

Zauvek izgubljen, u môre sebe uronjen,

I neću da pamtim lažne ljubavi bivše i one duboke tuge,

Već da pokušam prošlost tû kao gumicom da izbrišem celu,

Da mila moja, osim platonske Tebe, zaboravim na sve promašene druge.