Ja, Velja Žunjić

Ime i prezime:  Velja Žunjić

Datum i mesto rođenja:  16.12.1979, Lajkovac

Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona:  Zamoliti organe reda da vas odvedu u pritvor na nedelju dana. Ja drugo rešenje ne vidim! U ovom svetu kada tehnologija napreduje, ne u danu, već možemo reći u satu, zaista je nezamislivo biti bez telefona. Nažalost, postao je neophodan, ili smo mi bar tako umislili, a znate kako kažu, „Navika je sto muka, a odvika trista“. Tako, da ne bih sebe stavljao na tih trista muka.

Koju osobu najviše cenite:  Definitivno moje roditelje. Zbog mene i moje sestre su se nebrojano puta žrtvovali. Pogotovo pamtim period našeg studiranja i još onih ludih devedesetih. Stvarno im se iskreno divim kako su sve to uspeli da prežive a da mi deca puno ne osetimo to loše vreme.

Grad u koji želite ponovo otići: Imao sam jednom jednu suludu ideju, a to je bila da iznenadim suprugu i da je odvedem u Prag. Sve je to bilo lepo samo da taj odlazak nije bio u januaru po najvećoj zimi. Od Praga pamtim samo kuvano vino, kandirane šljive i dugačke gaće koje sam zaboravio poneti . E, zato bih želeo da opet posetim Prag, ali ovaj put u proleće i da se odužim supruzi. Sad mislim da bi to bila dobra ideja. Mada sam i onda isto mislio.

Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Kao Anica Dobra u „Crnom bombarderu“, koja uvek zna šta neće a pojma nema šta hoće, tako i ja za ovo pitanje. Da ste me pitali šta ne bih jeo, rekao bih kao iz topa. Ovako, ne znam ni sam. Sto bi rekli, svaštojed sam,ali nisam neki ekstremni hedonista što se tiče hrane. Ali hajde da izaberem ipak neki slatkiš, to baš volim, i neka budu princes krofne.

Kome najviše verujete: Najviše verujem svojoj supruzi. Ona jedino može da me ubedi da mogu da poverujem u ono što nisam nikada verovao. Znate kako je to, žene i kada su u krivu ubede te da su u pravu.  Tebi preostaje da ispravljaš krivu Drinu ili da slepo veruješ. Ja sam izabrao ovo drugo.

Gde se najbolje odmorite:  Ja se najbolje odmorim kada odem u baštu da kopam ili kada  stignu drva pa ih cepam. Nama piscima je potreban ponekad takav vid rekreacije iz prostorg razloga što nama treba psihički odmor. Verujem da bi većina rekla da odu na planinu, ili u neki lep predeo, da sede i da gledaju prema horizontu, neki zalazak sunca i tome slično. Ja bih i tada naprezao svoje sive ćelije razmišljajući o nekom novom delu, nekim novim likovima. Ovako, ne razmišljam ništa, samo kopam i cepam, i bude mi milina.

Najbolji dan u životu:  Ne mogu izabrati samo jedan dan iz prostog razloga što su ti moji najbolji dani vezani za moje sinove. Sa njima mi je definitivno svaki dan ispunjen i nasmejan. Kažu da su povukli na mene pa  od malih nogu smišljaju šale i smicalice, tako da znaju da mi baš osmehom okupaju dan. I zato ću izabrati kao najbolje dane upravo one kada su oni došli na ovaj svet.

Poslednja laž na koju ste naseli:  “Učio sam, majke mi, celo prepodne, ne znam kako to nisam znao. Zbunio sam se” – Danilo Žunjić, peti razred. Uvek nasednem na istu laž. Znam da nije učio!!!

Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Kada sam počeo da pišem, mogu reći posle mog drugog romana “Boja tvoga imena” imao sam sreću da upoznam dva marketinška maga iz oblasti književnosti. Moja draga koleginica po peru Lidija Ćirić kao i moj izdavač Karlo Astrahan pokazali su mi tu moć marketinga. Osnovno pitanje je zašto pišeš ako niko nije čuo za tebe?! Prvo i osnovno je da te ljudi upoznaju, a ako imaš kvalitet onda i opstaješ. Tako sam ja počeo intezivno da koristim društvene mreže i to najviše za prikaz mojih dela, za spajanje sa ljudima, kolegama piscima, što mi je u velikoj meri pomoglo da za mene čuju u svim delovima Srbije, Republike Srpske kao i u inostranstvu. Sada mi je drago što će me na ovakav način upoznati i vaši čitaoci, a ko zna, možda se nekad upoznaju i kroz moja dela. U vašim krajevima nisam još gostovao, ali verujem da će biti prilike.

Najlepši poklon koji ste dobili: Uh, to je baš zaista teško pitanje. Imao sam tu sreću ili nesreću da se rodim tri dana pred moju krsnu slavu Sv. Nikolu koja je 19.decembra. Dok sam bio mali, tad su se još spremali oni sitni kolači, pa se redila riba, tako da je slava i spremanje uvek imalo prioritet u odnosu na moj rođendan. Ne mogu da se setim baš nekih specijalnih poklona i proslava, ali izdvojiću možda jedan. Jedna od tetaka je došla da pomogne za spremanje za slavu, pa se setila i mog rođendana, i donela mi prvi skafander i sanke. Ja već imao one čuvene čizme marke “Akiak”, nazuo ih  i taj ceo dan sam proveo na snegu. Posle tri dana sam se razboleo, i naravno da sam ja bio kriv a ne oni štu su mislili samo na sitne kolače a ne na dete i što su me zaboravili napolju, ali eto, neka te sanke budu najlepši poklon, jer me vraćaju u ono bezbrižno vreme.

Omiljena životinja: Kada  sam bio na fakultetu sa mnom je studirao i jedan Pljevljak. Imali smo isto društvo, imali smo i razne teme, pa smo se dotakli i kućnih ljubimaca. Svi smo pričali kako volimo pse, mačke, neko kanarince. Kada je došao red na njega, on je rekao da najviše voli puževe i da je njih imao za kućne ljubimce. Svi smo se pogledali i naravno čekali objašnjenje. Posle kratke pauze reče: Imao sam vam ja i psa i mačku. Jednom nam je cuko pobegao jurio sam ga do sela pored, a mačak se jednom popeo na banderu, jedva smo ga skinuli. A ovako ja sednem ujutru, stavim puža pored mene, probudim se popodne, on još uvek pored mene.  Vala, nikad mi nije pobegao.

Moj izbor je još uvek pas, ali kako godine lete, nemoj da se iznenadite ako sledeći pu i ja izaberem puža.

Omiljeni muzičar ili bend: Definitvno jedan od mojih omiljenih pesnika je Balašević. Neko bi rekao da je on i muzičar, ali ja ga doživljavam kao pesnika. E, baš zbog ovih koji kažu da je muzičar ja ću to iskoristiti i izabrati njega u moru dobrih muzičara i pevača širom naše stare države.

Omiljeni pisac: Ne mogu se opredeliti za nekog omiljenog pisca. Jednostavno ga nemam. Volim sve da čitam, i u tome nisam izbirljiv. U poslednje vreme dosta čitam domaće autore, i to volim da pročitam anonimne pisce. Verujte, zaista ima dobrih. A sa piscima volim da se družim, a za druženej imam dosta omiljenih pisaca.

Poslednja knjiga koju ste pročitali: “Karneval bola”, Karlo Astrahan. Svaka preporuka!

Omiljeni filmski lik: Bio sam prvi razred. Još uvekl bili oni crno beli televizori EI Niš. E, takav smo i mi imali. Stajao u dnevnoj sobi a na njemu bela šustikla. Jer, što je moja stara baka heklala ako to neće niko da vidi. Tih šustikla je bilo svuda po kući, ali ova je ipak bila specijalna. Kada se ne gleda TV padala je preko ekrana, a i kada se gleda TV isto je tako padala preko ekrana pa sam ja tu najčešće bio dežuran koji je stalno na očev mig skakao i dizao šustiklu. Jedared, roditelji nisu bili tu, baka nas čuvala ali od umora zaspa pored nas. Ja i sestra ostali da gledamo TV kada tamo naš domaći film “Leptirica”.  Te noći nisam spavao. Mesec dana posle toga nisam smeo da priđem TV da podignem onu šustiklu sve dok mi baba Stoja  nije salila stravu. Ako verujete, ja još nisam pogledao fim “Leptirica” iako sam odrastao, ali to je nešto što takođe nisam nikad zaboravio. Nije mi omiljeni lik iz filma, ali je definitivno jedan koji je obeležio moje detinjstvo  jer sam tada po prvi put osetio iskonski strah.

Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Od malena sam voleo da gledam sport. Nema šta nisam gledao, od karlinga, boćanja, formule, atletike… I danas danju sam fanatik za sport. Možda najjači utisak je na mene ostavilo četvrtfinale u SP u košarci u Indijanopolisu. Sećam se da smo navili sat da se probudimo nešto rano, 03-04h ujutru  Veličanstvena pobeda protiv Amerikanaca i magija Dejana Bodiroge koji tada prosuo svoju svu čaroliju.

Tim za koji navijate:  Kada sam bio mali obožavao sam mog teču iz Zvornika, koji je vozio zelenog keca i kleo se u Partizan. Ja sam tad sebi rekao da kada porastem voziću istog takvog keca i navijaću za Partizan. Pola datog obećanja sam ispunio. Kec je ostao samo u lepom sećanju. To se nezaboravlja!

Omiljena narodna izreka:  Ako drugog poštuješ, za sebe ne brini.

Koje pitanje najviše mrzite:  Skoro sve odgovore na ova vaša pitanja su me vraćala u detinjstvo. I odgovor na ovo pitanje sam mogao započeti “Kada sam bio mali”. Ali, zaista, kada sam bio mali nisam progovorio odmah. Dosta dugo mi je trebalo da kažem bilo koju reč. Moji su seuplašili da sa mnom nije nešto u redu. Tada do njih dođe priča da se uzme projinog brašna i da se umesi pogača na čeketalu. Čeketalo je, za one koji ne znaju, daščica u mlinu koja skakuće po kamenu i preko nje ispade žito u žrvanj. Ona stvara onu nesnosnu buku udarajući po kamenu. Tako oni meni umese tu pogaču, ja je pojedem. Kažu da do tada ništa slađe nisam pojeo. Od tada ne mogu da me zaustave sa pričom. Što kažu, meljem kao vodenica. Tako da sva pitanja volim i na sva rado odgovaram. I zato ako me nekada sretnete, a ja budem mnogo  pričao, verujte nisam ja kriv, krivo je čeketalo.

Vaša najveća nada: Moja najveća nada, moja najveća radost su moja dva sina. Jedina želja mi je da oni odrastu u prave i dobre ljude i da budu srećni. Sve ostalo će samo doći, a što ne dođe, napravićemo.