Draško Miletić, poema: Virusbakterijamijazma

Bilo je veče,
ili je ipak bio dan,
jutro čak,
bili su nagomilani sati,
beli, smeđi
i crni,
naizgled kao i mnogi drugi.
Prvi udar
bio je
jektičav.
Čovek se opusti,
ne sluti
ubrzanu
brutalnost,
telo se trza,
u prvi mah običnom, čak
prijatnom jezom,
kao da sa samim sobom
vodiš ljubav,
perfidnu i čistu.
Onda, opet u neko dugodoba,
osećaš sebe bez sebe: jesi to ti,
gledaš u ruke – tvoje
su, gledaš u
noge, i one su tvoje, a čije druge,
gledaš lice, e tu već vidiš
jesi a nisi ti, bije
nešto ispod kože,
još se ne pojavljuje skroz,
malo-pomalo,
tu je, migolji se pod dermom,
i, čini se,
nema nameru da
nestane.
Ukratko: bivaš svoj i bivaš tuđ.
Negde u trenu kada se dan lomi,
odeš u hitnu službu,
na novobeogradskoj adresi,
prođeš dignutu rampu,
zaobiđeš oko dvorišta,
vidiš stotine boca sa o2,
pitaš sebe:
koliko jedna boca vuče života,
koliko njih će biti beskorisne,
pitaš sebe i
prepoznaješ tako
svoj lični fašizam,
deobu.
Parkiraš automobil,
ponavljaš u sebi ime deružne lekarke,
toj i toj treba da se javiš,
po zahtevu tog i tog,
lepo vidiš kako tvoj fašizam buja,
kako kvasa.
Onda prođeš pored stogrlog kašlja,
svi ćute, pa i ti se praviš mustra,
shvatiš da nikome nije ni
do čega,
da ti svi ljudi tu stoje
pod nekom gadnom katatoničnom
komandom,
da mrdati zapravo
ne mogu
(ili neće!).
Uđeš u bolnicu, javiš se sestri,
ona vadi olovku ,
upisuje te u karton,
meri ti temperaturu,
na čelu osećaš plavi
snop,
termometar je poput
pištolja,
jedan klik i
gotov si.
Spuštaš se
u suteren.
Ljudi se muvaju kao muve bez
glave,
još uvek niko ne kuka.
Šetaju se gore-dole,
levo-desno,
valjda pokušavaju
da zavaravaju trag.
Prisustvo.
Ali, nizak strop,
kao da bolesne sabija,
pod tlo ih gura,
bez pardona.
U nekom trenu,
i samo tada,
prozovu tvoje ime i prezime,
jednom, dvared,
ti se malo nećkaš,
ali nazad ipak
nema.
Uđeš u ambulantu,
unutra na tri kreveta sede
ljudi u zimskim jaknama,
i sa dignutim kapuljačama.
Svi do jednog su na
dnevnoj terapiji:
s maskom za kiseonik na licu.
Dišu koliko god mogu dublje,
ali se brzo zagrcnu,
pa odustanu.
Oni drugi, pak, primaju
infuziju.
Kapi gledaju
svako malo,
a kapi sve teže, jedva da se spuštaju
niz kateter,
mukom se velikom skotrljaju
do vene,
tamo gde im je suđeno.
Deluje da su kapi
nepristrastne.
Deluzivne čak.
Utom ti pokažu da sedneš na krevet.
Krevet je tik do zida, misliš
neće promaja tu,
ali hoće, svuda je nje.
Sediš tako, poluznojav si,
vrućica čini svoje,
pregurao si 38 sa tri,
zadižeš košulju,
čekaš da ti ladan stetoskop
na leđa i porebrice stave,
slušaš uputstva: dišite duboko,
ne dišite, dišite…
I baš u trenu kad
ti košulja padne preko
leđa jasno, sasvim jasno,
osetiš da je bokun
promaje već u tebi,
i da je pitanje časa
kada će neminovno
ovaplotiti svoju brutalnost,
kada će s vrha pluća
taj virusbakterijamijazma,
kada će kročiti dalje, u
niže delove tebe.
Da uradiš nešto –
kasno je.
Daješ krv,
čekaš rezultate,
šalju te na ertege.
I tamo promaja.
Tamo si polugo,
pa ako je prvoj promaji
nešto ipak
promaklo,
ovde to nije moguće.
Snimljen si,
izlaziš u hodnik.
Utom tebe i sve osumnjičene
neka sestra s crnim
srcem tera van.
Vani je hladno i polumokru
košulju na tebi počinje da
suši severac, stojiš tako s drugima,
čudiš se
odustajanju, čudiš se
otupelom uvučenom
jeziku, oštrom pogledu, čudiš se
svemu tome, sve dok
se ne odlučiš da pustiš
korak ka onoj strmoj
suterenskoj stazi,
uđeš bez obzira na
sve, mrkosrca sestra više ti
ne može ništa, ali već
je kasno, uljez je u tebi uzeo busiju.
Čitav taj dan ne možeš zagrejati
prste: trljaš ih,
prinosiš ustima,
pumpaš dah u njih,
ponovo trljaš,
stavljaš ruke u džepove,
ponavljaš sve to desetinama puta
i ništa.
Na kraju, prsti postanu cijanotični.
Pokažeš sestri, ona
vrti glavom,
traži da se to
podrobno ispita,
a tebi više nije ni do čega.
Te noći gubiš čulo
mirisa, pa ti je isto
da li si otišao na veliku nuždu
ili u ruci držiš jabuku, primičeš je
nosu.
Razlike nema.
Pitaš se: dokle tako?
Bez osnovnog razaznavanja.
Bez nosa.
Pitaš se: šta je sledeće:
nepca, oči, lice celo?
Tuđenje uzima maha
i ti tu ništa ne možeš.
Sebe nemaš, sebe nemaš.
Vrućica te krši,
i tako satima.
Da nje jeste znaš
pri maloj nuždi.
Mlaz i spolovilo su ti
manje ili više vrući.
Da ti je neko nekad rekao
da će ti ud biti toplomer,
sigurno bi se
gromko nasmejao.
Ali, šta je – tu je.
Naredne noći ustaješ
da popiješ vode,
vrućica te dehidrirala,
suv si kao orah stari,
ulaziš u kujni i tras, na
kolena. Glavom udaraš u
vrata i ona se od siline
zalupe.
Prilazi tvoja žena, ali
ti si slab,
na kolenima si minutima.
Dižeš se i vraćaš se u
krevet.
Oko podneva, krevet je već
postao tvoja jedina
adresa, čmar te vara i tebi
u gaće briznuše dobro namočene
rasparčane belančevine,
ugljeni hidrati,
masti i ko zna šta još sve ne.
Boja je žuto-mrka.
Sjuriš se do vecea, skineš
usrane gaće i šorts,
i sedaš na šolju.
Iz tebe curka, pa se provali.
Minuti prolaze,
gomilaju se na sve načine.
Sediš s rukama skrštenim
preko kolena, sediš a noge
ti trnu.
Više ih ne osećaš.
Masiraš listove, džaba.
Gledaš na mali ikein sat,
tražiš spas.
Pet, 10, 15, dvadeset
minuta prolazi.
Pokušaš da ustaneš, a
stopala nigde.
Brže-bolje sedaš na šolju,
jer ti druge nema.
Ipak, u deset do jedan
dobijaš noge nazad.
Piješ lekove,
da te čmar opet ne bi prevario,
piješ dvostruku dozu,
piješ i sve drugo što su ti
napisali u suterenu,
piješ tri dana, pa opet
na kontrolu.
Sve ti je već poznato:
promaja magna,
dišite, ne dišite, dišite
opet…
Krv, snimanje pluća,
terapija.
Promenjena.
Apoteka, krevet, pola
tanjira supe na tri dana.
Samo supa i malo
riže.
Petog dana na kontrolu,
doktorka te prepoznaje,
ti sve teže dišeš.
O dubokom udahu nema
ni govora.
Pretrage opet,
rezultati loši,
bolnica (na drugom kraju grada),
u osam uveče.
U sobi si sa trojicom.
Levo od tebe je muka
živa. Kiseonik na 40 litara,
čovek bez glasa i bez
pokreta. Ostala dvojica
su svoji. Posebno
Željko, s tvog desnog
boka. Aca je do zida,
sklopljenih očiju,
graške su mu krupne po licu.
U sobu ulazi
sestra. Ispod bele
plastike u koju je umotana,
od glave do pete, nemoguće
je videti njene obline, a i kome
je sad do toga.
Prilazi mi odrešito.
Kaže: da izvadimo krv
i da vam stavim braunilu.
Pružam ruku, sestra od mene traži
da stisnem pesnicu, ali – ništa.
Vene su utekle.
Virusbakterijamijazma ih je,
već po svojoj opakoj pri-
rodi, sakrila međ meso,
međ kosti.
Na drugoj ruci – isto.
Ne brinite se, popijte vode,
pa će se vene ukazati. Tako je rekla:
Ukazati. Kao da je ovde reč o
epifaniji. O Bogojavljanju.
Ovde će, izgleda,
morati egzorcizam da radi.
Nakon pola litre vode, vene su
se pod kožu digle. Vrlo stidljivo i
vrlo privremeno.
Stavio sam masku sa o2
i tako narednih deset
dana i noći.
Postao sam zenkiseonik.
Bili smo jedno.
Neraskidivo jedno.
Iz dana u dan osećao sam
disanje, plitko,
pa sve dublje.
Naravno, uljez se nije dao
i, kada se njemu bilo prohtelo,
sprečavao je moj
duboki uzdah. Jasno
sam ga video kako
zadovoljno trlja ruke.
Kako mi pun udah seče.
Kako radosno šišti kroz moja
pluća, kroz grlo,
kroz usta, kroz zube.
I tako do 4
litre. Veče uoči otpusta
skinuo
sam masku.
Spakovao je u torbu.
Za večnu opomenu.
Kod kuće je obesio o grafitni
portret D. Kiša,
koji sam davno, za male novce,
kupio na sajmu starina u Domu
omladine, haha,
baš u suterenu.
Obesio, jer sam
svojim očima
gledao čoveka koji umire,
kome su se raspadala pluća,
koji je poslednja dva
dana života, u susednom
krevetu, samo dve
adrese zazivao:
smrt i mati milu,
i, čini se, verovao da će
do ove druge pre stići.
Video sam i kada je
izvadio kanilu,
kada je pod sebe
pustio krv. Očas posla
natopio čaršav.
Video sam i to da mu je krv
bila zelena.
Ona otrovno zelena boja.
Ona prokleto ultimativna
boja.
Bespogovorno smrtna.

2.
Uveče po dolasku kući,
pukao mi je zub.
Bila je to, rekao bih, (očita)
reverzibilnost.
Emanacija virusabakterijemijazme.
Napuštanje tela tačno na mestu
gde je uljez ušao.
Šta drugo?
Šta?

3.
Sedmog dana po
izlasku iz bolnice
dobio sam masnicu
na levoj ruci.
Velika je i
rasutog je oblika.
Propratna je
pojava leka za
razblaživanje krvi.
A taj lek piješ
2 x dnevno. Sa
ostalih devet lekova.
U masnici nema baš
nikakve strukture.
Ljubičasto-zelena
fleka koja će,
to ti je jasno,
potrajati.

4.
Petnaestog dana od
dolaska kući
čuješ ženu kako
nad vece šoljom
povraća.
Minutima.
I tebi u usta
grune kiselina.
A šta drugo!

Virusbakterijamijazma II

U susednu sobu,
na drugom spratu,
čovek je prebačen
nakon četrdeset pet dana
u sobi umiranja,
na prvom spratu.
Tamo je ležao
bez pokreta,
bez glasa,
bez misli.
Bez bola.
Bez sebe.

Plastična providna maska
bila je hermetički pripijena
na njegovo lice.
Kiseonik je bio
pod pritiskom
i čovek je imao osećaj
da ga neko ili nešto guši.
A nije bilo tako.

40 petog dana,
u kasno popodne,
čoveku se
vratila misao.
O svemu dosadašnjem.
O greškama i gresima.
Spram drugih.
Onda se sve zgusnulo
u crnomisao.
U očajni očaj.
Danonoćni.
Niti je uzmicao,
niti se širio.
Bilo ga je i nije ga bilo.

Tek pedeset šestog dana
očajni očaj će se raspasti
u paramparčad.
I nikakvog Boga Oca tu neće biti.
Drugih nebesnih silnica.
Heruvima bilo koje vrste.
Arhistratega Mihaila.
Nikog od te nebesne
komparserije
statista i figuranata.

Novo brojanje
biće na pomolu.
Kašalj više neće
tog čoveka izuvati iz cipela.
Noć više neće
provoditi u zaključanom
položaju: na trećem desnom
rebru, pod uglom od
sto šezdeset tri stepena.
Urin i feces neće
nekontrolisano hitati van.
Kosti stopala, nogu i tura,
leđa i ramena,
odupiraće se o dušek.
Doduše teško.
Ipak je muskulaturu,
dobrim delom,
pojeo krevet.
Sveo ju je na suve
ciglocrvene niti.
Na rovito i sporo.
Na štap i
rasparene noge.

Ništamaterije, čini se,
neće biti.

ŽIVOTOPIS

Rođen sam šestog februara 1963, u Kotoru, od oca Dušana, hirurga i majke, Ružice, Lule, defektologa.

Diplomirao sam na Beogradskom univerzitetu, na Prirodno-matematičkom fakultetu (prosečna ocena 8.00).
Nakon studija sam, nepunih godinu dana, tokom 1989-te godine, radio u struci, u Engleskom odeljenju turističke agencije Putnik. Potom sam se, sticajem okolnosti, obreo u Radio Beogradu, zauvek promenio struku i radio kao novinar skoro petnaest godina (Radio Beograd, redakcija iz kulture, radio B92, redakcija iz kulture, ART TV, jednonedeljna autorska emisija Art litera).

Pozivom književnika i verom u reč bavim se od 2001. godine.

Sa Slobodanom Mašićem 2003. godine pokrenuo sam ediciju Ogledalo i kao urednik objavio knjige Miloša Komadine (Ono), Marije Knežević (Knjiga o nedostajanju) i Gorana Novakovića (O sunovratima). Bio sam urednik književnog časopisa URB, koji je pod okriljem Nezavisnih izdanja Slobodana Mašića izlazio od 2003. do 2007. godine.

Tokom tri godine u Centru za stvaralaštvo mladih vodio sam književne radionice, na kojima su nastale knjige: Rcioadina (2005), Autoportreti (2006) i Divlja gradnja (2007). Kao urednik izdavačke delatnosti u istoimenom Centru objavio sam zbirku poezije Marije Stojanović (Drugi grad) i roman dvanaestogodišnje Nuše Babić (Kako postati loša vila).
Sa književnicima iz regiona (BIH, Hrvatska) 2008. godine učestvovao sam na užičkom književnom susretu NA POLA PUTA.

Tokom dvadeset godina pisanja proze i poezije, esejistike i kritike, tekstove sam objavio u više od pedeset književnih i veb-časopisa u Srbiji i regionu (Zvono, Lipar, Koraci, Polja, Ulaznica, Književni magazin, Sveske, Gradina, skopsko Vreme, podgorička Pobjeda, sarajevski Život, mostarski portal Strane…).

Bio sam član Beogradskog kruga. Član sam Udruženja književnika Srbije od 2006-te godine. Član sam Srpskog književnog društva od 2017-te godine. Govorim engleski i francuski jezik. Živim i radim u Beogradu, kao samostalni umetnik. Oženjen sam Nedom, profesorkom muzike, i otac sam dvoje dece, kćerke, Darije, i sina, Feđe.

Objavljene knjige:

Romani: Autoportret (2001),
pH (2007),
Kalendari (2009),
Matična mnjiga (2021),
Zenica (u rukopisu)

Poezija: Osmi padež (2005)
Nasumce (2010-2020) (u štampi)

Nagrade: roman pH bio je finalista Ninove nagrade 2008. godine,
roman Kalendari bio u užem izboru za Ninovu nagradu 2010. godine,
rukopis romana Matična knjiga bio je finalista nagrade Miroslav Dereta za najbolji rukopis, za 2018 godinu,
prvi i drugi roman uvršćeni su u fond Vašingtonske kongresne biblioteke.