Imanuel Kant (1724-1804) je živeo u Kenigzbergu, gradu u ondašnjoj Pruskoj (danas je to Kalinjingrad u Rusiji). Kažu da za života nije napuštao grad. Ipak, on je u filozofiji stvorio učenje koje je daleko od zatvorenosti u lokalne okvire – baš on kao zadatak svoje filozofije uzima izgrađivanje univerzalnih normi koje bi svi mogli da prihvate, zadržavajući svoje različitosti.
Bio je poznat po pedantnom i urednom životu, tako da su npr. njegovi sugrađani mogli da navijaju sat po njegovim šetnjama. Izlazio je iz kuće tačno u podne.
U filozofiji sa Kantom počinje novi period – Nemačka klasična filozofija.
Kantova najpoznatija dela su tri kritike: Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma i Kritika moći suđenja. Ovim trima kritikama pripadaju i tri osnovna, jednostavna pitanja filozofije:
Šta mogu da znam?
Šta treba da činim?
Čemu mogu da se nadam?
Kant na ova stara pitanja filozofije odgovara na novi način, dodeljujući nove uloge pojmovima slobode i uma.
Kazaljka donosi čitaocima neke od najpoznatijih Kantovih misli…
Dve stvari me najviše zadivljuju; zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.
Prema zakonu čovek je kriv ukoliko naruši prava drugih ljudi. Prema etici on je kriv ukoliko samo pomisli da to učini.
Onaj ko je okrutan prema životinjama težak je i u svome odnosu prema ljudima. O čovekovom srcu možemo suditi prema njegovom odnosu prema životinjama.
Nezrelost je nesposobnost korišćenja inteligencije bez tuđeg vođstva.
Biti znači činiti.
Lažima čovek poništava svoje dostojanstvo kao čoveka.
Iskustvo bez teorije je slepo, ali teorija bez iskustva je samo intelektualna igra.
Gledajmo na život kao na dečiju igru u kojoj ništa nije ozbiljno osim poštenja.
Nauka je organizovano znanje. Mudrost je organizovani život.
Čak i će filozofi hvaliti rat govoreći da on čini čovečanstvo plemenitim, zaboravljajući na Grka koji je davno rekao: „Rat je loš zato što rađa više zla, nego što ga ubija”.
Religija je prepoznavanje svih naših dužnosti kroz božanske komande.
