Ја, Јан Чердаши

Кратка биографија:

Поуздано мртав.

Име и презиме:

Јан Чердаши.

Датум и место рођења:

Непознати (себи самима).

Како провести седам дана без мобилног телефона:

У тескоби, на листовима пергамента, где неизречено се спрема да изађе, без руку које обликују гест, без гласа за исказивањем, без могућности за изговор да не остави запис о ономе што не може бити изречено говором у покушају, без средстава за говор, изразом без тела које може да га изрази, неспособни да уобличимо у језик неухватљиву, трагичну иронију да се оно што највише тежимо да искажемо увек руши у сопственој немогућности, у самонаметнутој кастрацији емоција ради опстанка.

Коју особу највише цените:

Која се тек обликује кроз процес учења и дисциплине, пресвлачи у култивисано савршенство доведено до фетиша и открива, у треперавим варницама нестрпљивог сазнања, одбијајући илузије и границе, у простору изван разумљивог, на ивици да постане пепео или угарак слободног избора, траг онога што је могла бити.

Град у који желите поново отићи:

Град у коме нисам драги гост, који тек чека да буде испуњен, у коме нема немогућег, далеко од пустињске самоће и аскезе. Град у егзистенцијалној расцепљености, где живот се рађа унутар праисконске кривице, у творевини искривљених веровања, неприпадајући земаљском.

Јело које бисте могли јести сваког дана:

Већ прежвакано, контаминирано процесом настанка слепе привржености нади у спасење, зачињено жалопојком за временима када је скаредност још увек имала свој првобитан дивљи набој, сиров и егзистенцијалан.

Коме највише верујете:

Свесном, преображеном иницијацијским чином, суштински стварном, изван илузије о сопственој оригиналности, као непотребном луксузу који је испран из самог концепта живљења.

Где се најбоље одморите:

У гротескној симбиози невиности и искварености, у раскораку између спознаја, на ничијем месту, у ничијем времену, у дубокој духовној уроњености у молитвено самовање у тескобном световном простору, у односу човека и текста, у чистом ритмичном нагону без саосећања, сентимента и рефлексије, потпуно предат биолошком пориву, заробљен у погледу другог, у исклијалој сенци онога што је некад било.

Најбољи дан у животу:

Сваки нови дан, поред пута, где живот не застаје већ пролази. Сваки нови дан у коме реч не доноси вест већ рану. Сваки нови дан, једном изречен, да не може бити повучен. Сваки нови дан у сенци проклетства носталгије која покушава да се оживи, упркос сопственој бесмислености преображаја у нешто делатно које ће и даље да настави да опстаје у нечему што је већ угинуло.

Последња лаж на коју сте насели:

Волим те.

Колико сте активни на друштвеним мрежама:

Премало, заборављајући шта је њихова суштина – симулакрум вредности, репресија претворена у естетизовану изопаченост, нешто што контролише уместо да даје значење, карикатурализација некадашњих аутентичности, уз клањање лажним, искривљеним светињима идентитета идола сазданим од одсуства, без изворне снаге.

Најлепши поклон који сте добили:

Страсти без компаса, целибат неодрицања, моралну уздржаност извитоперену у опсесију, парадокс жеље која не сме да се оствари, заводљивост без контекста, власништво над празнином, кошчати ужас фикције обучене у свечано рухо, неочекивано тесан бескрај, огледало које није ни сведок ни учесник, у коме нема истине, ни суда, већ само пуког одражавања без заинтересованости за значењем.

Омиљена животиња:

Човек, између сакралног и идеолошког, између бичевања и исцељења, који служи себи сам као симбол унутрашњег разарања, болно контрадикторан противречностима преображаја, неодлучан и несигуран у казану ускогрудости, где динста се до испарења, ухваћен у пози, укочен, неоргански, без значења, изгубивши своју људскост у похлепи за чашћу.

Омиљени музичар или бенд:

Оркестар За и против.

Омиљени писац:

Далеко у нама – неспособан за трансформацију, који не нуди одговор и није у дијалогу са собом, већ је у кајању ради примећености, карикирајући самог себе осудом, а притом непристојан, неукроћен, пркосан у изразу, кастриран, лишен суштине, искалемљен, учињен безопасним самосажаљивом тугом запостављене речи која понавља заборављене идеје које нико више не жели да слуша у коначном устанку против коначности.

Последња књига коју сте прочитали:

Једна, учињена безопасном духом самопорицања држећи се за самообману, у друштву које толерише провокацију у стерилисаном, контролисаном облику скандала који није више опасан, и грехом који је обрезан од своје моћи да заиста уздрма дозирану слободу уметности говора и телесности.

Омиљени филмски лик:

Седам самураја.

Спортски догађај који Вам је остао у сећању:

Не примећујем лепоту таквих тренутака, одраза колективне обмане, између нагонског и узвишеног.

Тим за који навијате:

За онај који губи у егзистенцијалном коцкању, где улог је све, а неизвесност потпуна, који игра по сценарију који више нема снагу да управља актерима заглављеним у парализи избора.

Омиљена народна изрека:

Ко ће себе уназад разумети, у несусретању с неспутаном радошћу детиње слободе, између нежности и суровости, привлачности и одбојности, између искрености и игре.

Које питање највише мрзите:

Када лудило постаје сведок сопствене представе неспособно да је разуме?

Да ли је уопште могуће бити потпуно оригиналан или смо сви ми епигони неке прошле мисли само са илузијом аутономије, комфорно смирени у својој позајмљеној позицији са неконтролисаном потиснутом амбицијом?

Зашто упорно и даље, у театру декаденције у коме је и сам хаос већ искварен и побуна одавно потрошена, стојимо укочени у понављању старих покоља, у том празном спектаклу патње који не оставља простор за наду већ само за прихватање, где чак ни највеће саблазни немају више ту снагу да заиста уздрмају?

Ваша највећа нада:

Заборав – то церемонијално устоличење у очајање, сагоревање изгубљено у сопственој противречности, у кретању између улога, а никада потпуно своји, са укусом горчине потпуне тишине, пре него што и она нетрагом нестане тамо где је све већ растављено.