– Beleška o dva romana –
Za Milicu Vučković
“Razlika između slušanja muzike i muzike u glavi je što ovu prvu možeš da odabereš, a pesma u glavi ide sama koja hoće”. (Milica Vučković, “Boldvin”)
Konkretno podstaknut njenim tekstovima koje povremeno objavljuje u Kulturnom dodatku “Politike”, pročitah nedavno ponovo dva, da ne kažem oba romana akademske slikarke i književnice Milice Vučković. Onaj poznatiji, po redosledu drugi – “Smrtni ishod atletskih povreda” (iz 2021. godine), i njen prvenac (posle zbirke priča, i jedne kratke, nagrađene) – roman “Boldvin”, iz 2019. Bože, kakvi efektni naslovi! Za one koji se još nisu latili tih dragocenih medaljona, neću otkrivati osnovne romaneskne niti a ni početnu “caku” navedenih knjiga.
Doista, vajkam se, Googl ipak nije savršen, nije potpun, nije nepogrešiv. (Iskusio sam tô, ne jedared, i na sopstvenom primeru!) Da li postoji i treći roman iste autorke za koji nisam znao, koji nije naveden na internetu!? Praktično, malo verovatno. Čak, gotovo nemoguće. A možda je upravo u toku njegovo rađanje? U svakom slučaju, moje predstojeće rečenice imaju za cilj da ga nekako “prizovu”. Zašto?
Ne, ne sanjam, ne umišljam da pišem kritiku, recenziju, omaž, hvalospev – samo sam pomni čitalac, budni pažljivi motrilac veoma naklonjen Miličinim temama, stilu, ritmu rečenice. Njenoj osobenoj poetici. Da – književni plodovi Milice Vučković plene otvorenošću, oštrinom, iskrenošću i iskričavošću, neposrednošću, rastućom aktuelnošću, a usput nisu lišeni ni uspelih socioloških i političkih primesa. Usuđujem se da primetim da plemenita “gorštačka savremenost” i ozbiljnost, kao i beskompromisnost praćena intelektualnom duhovitošću i širinom proznog zahvata vrsne umetnice o kojoj je reč – korespondiraju sa njenim znakovitim spoljnim izgledom (prema dostupnim fotografijama na društvenim mrežama).
Urbanost, kontemplativnost i psihološki “pejzaži” obitavaju u slojevitim i suptilnim književnim ostvarenjima narečene mlade dame koja, uzgred primećeno, obožava ili/i ima naviku – tako veli/e – da sedi u ćošku prostorije u kojoj se nalazi! A u uglu su svagda sigurna leđa i raskošan pogled! Dakako, ko ume trezveno da (u)vidi, verno zapiše, atraktivno poveže i umesno zaokruži upečatljivo – a da na koncu ne zapečati pripovest, već da je majstorski ostavi da “diše”. Da nam podari otrežnjujuća i prosvetljujuća saznanja i iskustva.
Elem, dok sam opet čitao pomenute romane, pomislio sam više puta na slavnu Margaret Diras i nobelovku Ani Erno, a na momente – i na Tove Ditvelsen (“Kopenhaška trilogija”). No, kod naše, s njima uporedive prozne poetese nipošto nema kopiranja bilo koga, ni kolažne tehnike: samo mi naiđu asocijacije doživljene svežine, lepote i svetlosti. Smenjujući slapovi lepote, bola i sete. Sreće i onog drugog, njoj suprotnog. Tako, Milica Vučković slikovito/slikarski (sic!) poredi nagle nervozne ljudske pokrete sa ponašanjem tek ulovljene ribe zakačene na udici -“trza se kao peš”. Ostaje u sećanju i panični strah njene junakinje da mašina za narezivanje mesa u marketu ne odseče prste kasapinu baš u njenom prisustvu, a da pritom (ne) samelje i nju (“Boldvin”). Isto tako, virtuozno je, ujedno pouzdano, njeno iznijnasirano dočaravanje pripitosti i pijanstva, osobito unutrašnjih čovekovih nemira. A kod jednog ženskog lika iz “Smrtnog ishoda (…)” bezmalo kao da nam naprasno zamiriše krv šiknula od povrede koje joj je naneo agresivni, pomahnitali partner. Fascinanto su obrađeni i prizori “ludila normalnih” i “nenormalnosti” onih naoko uravnoteženih, promašenosti i nesnađenosti u tekućem vremenu, međusobnog nerazumevanja ljudi, foliranja i licemerja, kolopleta porodičnih odnosa, otuđenosti, nasilja, čovekovog neprestanog kretanja u krug, kao i trajnih posledica povratnih demona iz prošlosti. Što se tiče ljubavi, za nju u “Boldvinu” izgleda da nije bilo mesta (ili šanse!?), za razliku od “Smrtnog ishoda (..)” u kojem je ona nalik ponornici, u neprestanom sukobljavanju sa sobom i stvarnošću, sa zlom u čoveku, sa nebom i tlom.
Osim smrti, ima li uopšte izlaza iz svega toga, pitamo se? Možda je deo mentalne autoterapije baš u stvaralaštvu, u nauci, u umetnosti!? Za one koji imaju dara, snage, sposobnosti, uporstva, motiva, volje. Paralno sa preispitivanjem sebe i sopstvene okoline, neprepuštanjem stihiji. Spas od zaranjenja u očajanje mogao bi tražiti (i naći!) i u iščitavanju trajno vrednih književnih dela. Takve su i guste, originalnim senzibilitetom bogate beletrističke stranice spisateljice Milice Vučković.
Rečju, preporučujem svesrdno i s poverenjem sve ono što je proizašlo i što ubuduće proistekne iz njenog pera! Jer, ona višestrano i “ukršteno” promišlja talase živote, pa ih prenosi na hartiju – pošteno, zanimljivo, nepretenciozno i bez okolišavanja. Jasno, pitko. Jednostavno a duboko. Bravurozno.
Toliko, u iščekivanju njene nove knjige ili makar novih priča.
“Kad samo ćutiš, svako je pozvan da ti dosađuje. Kad ćutiš i mnogo piješ, niko ti ne dosađuje… Mada, zapravo nemamo nikog i mada je svaki čovek kompletno sam”. (Milica Vučković)
