Čitamo osobenu i naočitu zbirku lirskih pesama Izudina Ašćerića i pitamo se: Da li školjka u oseci plače zbog ogoljivanja intime, prekida fantazije o tome da je njeno izranjanje puka slučajnost, ili usuda, da je ona stvorena da donese iznenadnu radost drugome? Čuveni Buridanov magarac umire između dva, a školjka između tri plasta sena. Ko još mari za jad jedne igle? Naš pesnik mari za retkost. On je pesnik suštine i pronalazi biser u izronjenoj školjci, kao i iglu u plastu sena. Cilj autora je četvorostruk. On ima misiju da detektuje i pruži rešenje za sve anomalije koje tište posrnulo čovečanstvo. Nadalje, on iznosi vekovnu borbu Erosa i Tanatosa u životu i umetnosti, principa vitalizma i principa smrti, načela Dobra i načela Zla. Ovaj proces, pesnik ostvaruje kroz čuvenu trijadu: teza-antiteza-sinteza, koju je ustoličio još čuveni Hegel, u okviru poznate dijalektičke metode raspravljanja sa zamišljenim protivnikom. Takođe, pesnikov cilj jeste da pokaže, da je za stvaranje i stvaraocu, potrebna uvek mala količina iluzija. Alber Kami kaže, da se u svetu bez iluzija čovek oseća kao stranac. Bloh, opet, veli, da je čovek biće koje ne može da živi bez nade. Ipak, Ašćerić, negde između redova naglašava, da treba biti oprezan sa količinom konzumiranih iluzija, u skladu sa latinskom sentencom: dosis venus facit (količina čini otrov), odn. potrebno je biti umeren u svemu, pa i u umetnosti. Pesnik je našao tu preko potrebnu ravnotežu, koja predstavlja ključ svakog umetničkog dela. Nadalje, pesnik gotovo jaspersovski ukazuje, da postoje tzv. granične situacije (sumnja, potresenost, neizvesnost), koje i jesu tu, da bi pokrenule čitaočev i autorov akcioni potencijal, adlerovsko „stvaralačko Ja“, težnju ka savršenstvom i samoaktualizacijom. Navedeno predstavlja put u ataraksiju, kako vele i stoici u 4. veku. pre.n.e, tj. u nepomućeni duševni mir i katarzu. Interesantno je uočiti, da autor inkorporira u svoje stvaralaštvo uticaje slavnog Artura Remboa. Tu podrazumevamo težnju da se poezijom ostvari razgovor duša, dotakne oniričko, podigne nivo aspiracije, da „Ja“ postane neko drugi, kao i da se pribegne stilskoj figuri sinestezije (mešanja čula), gotovo akrobatski modeliranim stihovnim iskazima. Ono, što pak čini našeg pesnika originalno samosvojnim, to je dubok, pronicljiv, minuciozno-emocijalni intuicionizam, kojim on prožima svoje suštastvene stihovne poruke.
Razgovor duša, Ašćerić ostvaruje interaktivno i intraaktivno. Njegov čitalac nije pasivni recipijent duhovnih sadržaja, nego i kritičar, akciona ličnost i tranzitorni medijum preko koga se ostvaruje kontakt i sa onom masom ljudi koji nisu direktni konzumenti ovog književnog dela. Intraaktivnost, podrazumeva snažnu i intenzivnu pesnikovu introspekciju i impresivnu moć introjekcije i interiorizacije spoljnih i unutarnjih senzacija. Najveće dostignuće je sinkretizam i eklekticizam, snažna mešavina iterakcije i intraakcije u pesnikovoj knjizi. Na koncu, možemo reći da se pesnik obraća čitavom svetu, i čitaocima, i onima koji to direktno nisu. Tako se stvara jedna socijalno-književna lančana reakcija koja osmišljava i prestaje da čini besvrhovitim latinski začarani krug (circulus vitiosus). Autor kaže u pesmi „Niz“: „Kiša. Ti držiš kišobran njemu, a tebi čovek koji kisne.“ Potom, u pesmi: „Zalutale kornjače“, autor veli:“Duša nije alat, ni telo nije mehanizam, povredi me, ali me upoznaj.“ Nadalje, u pesmi:“Plavi život“, Ašćerić kazuje:“ Zakrpe u zaboravu, kuda? Pusti.“ U pesmi:“Fragmenti“, autor šapuće:“Ni nemam sa čime da se uporedim, ti si ja koje je uspelo bez mene.“ U pesmi: „Slovo“, pesnik veli:“ Setim se. Onda probudim rascepe.“ U istoj pesmi, autor kazuje:“Čekao sam da dođe vreme, a sad kasnim.“ Nadalje, u pesmi: „02:37“, Ašćerić zbori:“ Umoran od kopanja po sebi, crne rupe nastaju, jedna je moja.“
Druga težnja našeg autora, jeste da, barem unekoliko, dotakne oniričko i otisne se, poput lahora, u magnovenje. Ovde se Ašćerić striktno drži još Sokratovskog stava u 5. veku pre. n.e, da umetničko delo treba da bude svojevrsna sinteza i kompozitna celina dvaju elemenata: apolonskog i dionizijskog. Apolonski element su svesni mir i mera, a dionizijski gradivni element predstavljaju orgijazam, fantazmagorija, zanos i pijanstvo koji su neizostavni deo pesničkog stvaranja i delanja. Ove dve komponente treba da budu skladno i umešno pomirene u jednu neraskidivu i konsonantnu celinu. Prevaga bilo kog od ova dva entiteta nije dobra i poželjna da bi jedno stvaralačko delo odista bilo valjano. Kod našeg autora, ova dva entiteta su usaglašena i njegovi povremeni izleti u onirizam, koji se naslućuje preko osebujnih metafora i pesničkih slika, ne ruši čvrst i stamen poetski konstrukt ove znalački utemeljene lirske tvorevine. U pesmi.“Tmuša“, pesnik veli.“1. Mi smo trohe, 2. U tmuši, 3. Oprosti mi, 4. Ja sam sam svoja bitka, 5. Toliko kašnjenja, 6.Start se zaljubio u smrt, 7.Glasnija je glad.“ U pesmi, pak, pod nazivom:“Učogoran“, Ašćerić kazuje:“ Čim se setim, padaju avioni, papirni, odnose posvetu skrivenu, raznose ljuljaške, kičma je isuviše kriva, dugo kriva, krenuo je, zastao, nestao, i posmatra raspored jedne sobe. On želi da menja svet, iako ga voli. Nadalje, u pesmi:“Jer“, autor kaže:“Ugasiće sijalicu još jedna tvoja knjiga, a ti ćeš davati osmeh i podsmeh.“U pesmi:“Slovo“, pesnik zbori:“Čekao sam da dođe vreme, a sad kasnim.“
Treći element koji se remboovski preklapa sa književnim manirom našeg autora, odnosi se na upotrebu stilske figure tzv. sinestezije. Dakle, njegove verse su elegantna i ugodna mešavina čulnih percepcija i senzacija. Kod Ašćerića, mirisi imaju zvukove, boje imaju oblike, a ukusi dodire. Ovu stilsku figuru, gotovo vojničkim izrazom rečeno, logistički potpomažu stilske figure metafora koje sinesteziju obgrljuju, dajući stihovima izrazitu metafizičku dubinu. Biologija ovde upliće svoje prste. Mirisi, zvukovi, boje, oblici, ukusi, dodiri, jesu čulne percepcije koje se, primljene u našim čulnim receptorima, neuritima provode u koru velikog mozga i doživljavamo ih kao osećaje. Dakle klika je ovakva:draž-nadražaj-osećaj. Ceo ovaj proces očigledan je i prisutan kada čitamo autorovu zbirku pesama, omogućujući vrhunski doživljaj. U pesmi:“Bademasta erebija“, autor veli:“ Neverovatno je da su najbolji delovi mene otišli, zato što sam zaboravio, a ustajanja će da me ubiju, obilno padam, tresem se u magli, tražim već dato danu koji ne dolazi, sloboda, to se ne zove, gledao sam, gledao kroz te prozirne pregrade godišnja doba i tebe, putokazi, tešim se da nisam arbitrarna želja, da imam kome prožeti diskurs kao istorija, ne znam zašto pišem, postao sam kiša.“ U pesmi:“ Iza stepskih tišina“, Ašćerić veli:“ Mrvica sećanja utkana u vene mladosti, skrivam mrvicu, leptir i noćni cvet, otvori prozore, znam da nisi tu.“ Nadalje, u pesmi:“Slovo“, pesnik kaže:“Nije glad što me plaši, ne znam šta je moja hrana.“
Četvrta tendencija koja provejava ovim neobičnim književnim delom, jeste pokušaj autora da kontinuirano i kontinualno podiže nivo aspiracije kako čitalaca, tako i sopstveni. To je ono što nazivamo ambicijom. Razlike u dostupnosti ciljeva koje ljudi sami sebi postavljaju, nazivamo razlikama u nivou aspiracije. Ljudi biraju ciljeve i zadatke, s obzirom na to, koliko napora treba uložiti da se oni ostvare i postignu. Nivo aspiracije jeste multifaktorijalna kategorija. Glavni faktor predstavlja procenu osobe koliko će mu cilj pružiti zadovoljstva, koliko ima šanse da se ostvari, ali zavisi i od uspeha, ili neuspeha koju je osoba ranije doživela u pomenutoj aktivnosti. Autor teži za ambicioznim čitaocem, koji će se otiskivati na otvorena i uzburkana mora, a ne za pasivnim konzumentom. I on sam iskazuje volju i želju da se nosi sa neslućenim metafizičkim dubinama i bezdanima života koji predstavljaju izazov. U pesmi:“Prvi komšija Bretonov“, pesnik zbori:“Zora je, otvaraju se vrata, nesta sav taj svet, čuje se zvuk testere, hteo bih da mislim, ali sam umoran i stvaran.“U pesmi:“Drugi komšija Bretonov“, Ašćerić veli:“Nek su grube reči onih koji ne grle, sve dok tvoje jesu, dok greju ovo nazeblo srce, ne čujem ih o ne čujem.“ Nadalje, u pesmi:“Narcis“, poeta kazuje:“I nije to samo stud, piše te i ono što te razdire, i dim seče prstima, ne zaboravljam nek, i ja tebi budem put u poljima.“U pesmi:“Vest“, autor kaže:“Vek vukova sreo je vek slomljenih krila, i naivno gledište da sve dolazi iz nas samih, i glavna vest: biti stvaran, biti srećan, biti konačan, što i jesam.“U pesmi:“Slovo“, Ašćerić tiho kliče:“Bačen, bezbojan, zaboravljen, ne čuvam više, kao nekada, ne radujem kao dete, svakim trenom ako se mičem rukama, na mene se dodaje novi korov i mrak“.
Peta kategorija koja protkiva ovo raskošno i razuđeno umetničko delo, jeste ličnosna situacija u kojoj „Ja“, katkad, postaje neko drugi. To nipošto ne znači da je Aškerićeva poezija depersonalizovana, naprotiv, ona je razotkrivalački intimna i personalizovana. No, pesničko „Ja“ povremeno se zaodeva i zaogrće u Alter Ego, koje predstavlja pesnikovo pribežište i dragoceni refugijum. Autorova poezija je ispovedna, a on se kloni akademskog realizma i sterilnog intelektualizma, prokrvljujući svoj poetski izraz i iskaz duboko ponirućim emocionalnim stratumima. Alter Ego, poput spansonosnog džokera prepokriva, nosi i razotkriva sve, omogućavajući da pesnik menja svoje duhovne alotropske modifikacije i da od grafita postane dijamant. Ta zapretanost u oglašavanju jeste ona zagonetna crvena nit koja se proteže kroz čitavo delo i omogućava mu da glasno izgovori ono o čemu drugi ćute. Autor u pesmi:“Slovo“, veli: „Dišem, ne krivim mrak, priznajem ga, koreografija sam u njemu.“U navedenoj pesmi, poeta šapuće:“Gledaš u žile svoje, dopire, ali ništa, blizina nije odgonetnost, oči nisu krvave, nisu ni čiste, retko biva još ređe.“ U pomenutoj pesmi, Ašćerić kazuje:“Ne žali, još sam tu, dao sam ti dok me je bilo, zato me još ima, pričo moja, poklanjam ti slovo.“
Ono što predstavlja vrhunsku originalnost Ašćerićevog dela, jeste duboko ponirući intuicionizam. Prema znamenitom Hegelu, on je prvobitan i bazičan stupanj u emanaciji apsolutnog duha. Autorova poezija, jeste poezija instinkata. Pri tome, potrebno je apostrofirati, da nije reč o niskim strastima, nego o pisanju sa izvornim, nepatvorenim, iskonskim emocijama. Pesnik piše srcem, ali i stomakom. Promišljanje je kod njega protkiveno instinktima i on promišlja već na nivou instinkata, tako da se te dve kategorije, reverzibilno, poput povratne sprege prepliću, podupiru i potpomažu u njegovoj versi. Promišljenjem već na nivou instinkata, autor kao da briše među između svesti i podsvesti i ulazi u Onostrano, kontrolišući silovitog gospodara: podsvest, inače duboko zapretanog, zatomljenog i zabašurenog. Takođe, ono što je kvalitet našeg pesnika, jeste da on popevši se na nivo rati-a, tj. razuma, zadržava moć da intuitivno oseća. Tako, on deracionalizuje ratio, i to je ono što ovu zbirku čini kvalitativno osobenom. Dakle, njegov instinkt se preliva u čist intelektualni razum, i obrnuto, a da taj inverzni proces nije lišen uticaja srca i pesničke meke, tanane duševne i duhovne pređe. Pesnik veli, u pesmi:“Slovo“:„Da li će ovo jednom neko da vidi, tminu koju dišem, jastuke tvrde, sporo nestajanje gore od smrti.“ Nadalje, pesnik tiho zbori: „Ako potraje suša, nezvano godišnje doba presušiće izvor čuvara, prestaće da čuva, od žeđi nastaju vodopadi.“ Takođe, autor kliče: „Pretvorio sam se u tebe pre nego što sam te upoznao“. U pesmi:“Posmatrač“, poeta zbori:“Ostati posmatrač, počelo je, ili prošlo, dođi i odlazi, možda si to ti.“
Zaključimo poetizovano: Glava je pognuta, sa jako uzdignutim očima, spremna za učtiv rukoljub. Privlači komad šetlanda i bisera, na optuženici koja daje iskaz. Pauk svoju žrtvu zamotava u svilu, pre nego što je konačno pojede. Da li je poezija nespretna nežnost Don-Kihotovih ruku, dok boravi među cvećem? Sokolovi radije kruže na suncu, nego što udaraju telom o plen. Ne boji se pesnik hladnoće koja prodire u njegovo telo. Boji se toplote, koja ga napupšta, samo da bi otopila sneg. Ne postoje dva istovetna otiska jezika. Zato autor piše dušom. Svaki pesnik je kao biljka u saksiji. Kada njenih žila bude više nego zemlje, ljudi će ga, jednostavno, presaditi. Neće ozdraviti. Bolest će umreti u njemu. Pesnikova pesma je dijamant. Ako želimo da proverimo da li je pravi, treba da ga stavimo ispred usana i da ga pomilujemo svojim dahom. Ako je pravi, neće se zamagliti. Ašćerićev dijamant ostao je nezamagljen. Znači: pravi je! Rana mu krvari: znak da srce još uvek kuca! On baca senku: znak da u njemu ima svetlosti! Ašćerićeva poezija, između ostalih, ima edukatorsku ulogu. Ona uči da se sreća pronalazi u malim stvarima i da onaj koji gađa u metu, po pravilu, promaši sve ostalo. To je poezija najrafiniranije iznijansirana kako tamnim, tako i svetlim tonovima i uči da je ljubav osnovni postulat u ljudskom životu. Ljubav podrazumeva žrtvu i to je jedna od poruka ove inspirativne zbirke pesama. To je žrtva koja nas uči, da snažno ljubimo život i da sa dve noge čvrsto stojimo na zemlji. To nije poezija nesnađenih, nego samoaktualizovanih i pronađenih individua. Zarez napravljen na stablu, uvek ostaje na istom odstojanju od tla. A drvo, neprestano raste.
