ТРАВАРИЦА

Нема лепшег места за живот од Србије, кажем себи, док гасим цигарету и мислим да је дошло време да ми буде последња. Тровах се деценијама. Плућа одговарају на свој начин: бронхитисом и звиждањем, звук онострани а језовит. Мој друг Енес ме зове да дођем са породицом, да обиђем драгуље Новог Пазара, Сјенице, Тутина… Има ту интересантне и богомдане историје, културе, поезије. Али и ћевапа, доброг сира, чистог ваздуха и изворске воде. Пашњака. Стока по обронцима и велики, доброћудни пси чувари. Вели ми кћерка да би било интересантно све то видети, упознати, нисмо до сада видели те живописне крајеве. Али и да упозна Енеса аутора ремек-делца „Људи без гробова“, гледала је представу у БДП. Као студенткиња глуме са усхићењем прича о тој представи, а има и пар другара са свог ФДУ, који партиципирају у представи глумачким ролама. Радује се због њих. Чудна је то сорта глумачка. Велика су то деца, искрена и добра, како је говорио нежни Јагош Марковић, редитељ. Сачекаћу пролеће, па ћемо пут тих стаза. Уосталом, као мостарски зет, пријаће ми шарм тог поднебља са својим укусима, орјенталним. Можда упознам и Шабана Шаренкапића. Волим његове песме. О њима да поразговрамо. О његовој тузи. Небојша Гајтановић дугује кафу. Па да је коначно и попијемо. Лепих и одличних песника и песникиња не мањка у тим пејсажима. Часопис Сент ме увек убеди у то. Последњи број је био посвећен великом Ћамилу Сијарићу. Прегршт сјајних прилога. Иван Сокач, мој пријатељ, брат и друг из гимназије ми вели да ми је песма посвећена Ћамилу добра. Вишезначна. Пуна дамара као да сам из тих крајева. Хвала му. Иван је, такође, песник. Лирска душа. Моли се предано Св. Антуну Падованском. Београђанин са међимурским коренима. Толике смо дане провели уз гитару, коју фантастично свира, и уз траварицу, коју набављамо из Требиња. Наздрављамо за пријатељство, наше најмилије и сетимо се очева. Зими госпође наше кувају сарму, са сувим месом. Посете тим поводима започињемо  после Ивановог Божића. Једном ручак код мене, други пут код њега. Па, живот, нема грешке. Умемо да се опустимо, згрешимо са којом сармом више и вином, богме, које добро ошамути. Чује се и који масни виц. Шта ћеш, такво поднебље, балканска зафрканција. Опростиће нам ко треба, ми се прекрстимо, свако на свој начин. И оба за сада помажу. Хвала Богу. Не трпимо сукобе, не трпимо ратове, не трпимо неправде. Он има троје деце. Филип свира саксофон, Ана клавир, Ива виолину. Свирали су нам на заједничким промоцијама. Дивота једна. Привилегија је гледати клинце како се друже и сањају. Помислимо на децу палестинску, јеврејску, сиријску, украјнску, руску. Анђели. На екрану порука од Емсуре Хамзић, дивне песникиње, мајке Тијанине и жене Ђорђове: „Иване, поздрав из Сарајева, загрли све своје“.