Маријана Јовелић-Поезија

АХМАТОВОЈ, ИЛИ ИСПОВЕСТ САНДОВЕ

 

Смрт-

мој љубоморни мушкарац.

Више је гладан него што је осветољубив.

Зато ми погача спасава главу,

а ја могу мирно да га варам.

Откривају ме руке у препонама.

Учтиве змије које исправљају тело

пролазећи кроз узан ходник.

Довољно промрзле да

одједном испусте сав терет.

Недовољно отврдле да би

направиле сигуран пут.

Моје асиметричне дојке-

искривљен осмех ловца

што пропушта срну.

Зачикаваш ме да

јашем постранце.

Уживаш у мом ружном

подваљку док се чудим.

У скупљеном химену као

о уредно сложеној пелерини.

У надошлој сиси између два гумба-

развученoм смејању црнкиње

на крају певања.

Ратница!

Одаје ме чисто женски смешак

којим посматрам лептира

што одједном слеће на нишан пушке.

Монахиња!

Патим одостраг-

пуним пушку.

Добра, прибрана бабица.

Пишем као да ударам бебу у задњицу.

Да би заплакала.

 

 

БЕЛИ ШАЛ КАМИКАЗЕ, ИЛИ СИЛВИЈИ

Смрт значи успешно обављен задатак.

На три различита начина ратујеш са храбрим,

опрезним и плашљивим песником у себи.

Први пише твоју поезију-

не распознаје власи своје косе од траве из Семирамидиних вртова.

Други се развлачи преко твога пупка-

добро печене, али лоше углачане амфоре.

Оставља оштећени гробни инвентар незахвалан за датовање.

Најзад трећи, онај плашљиви,

несигурно раздваја твоје бутине.

Он је монах који у свему види чудо.

Да ли је твоја поезија трун у њиховом оку

који служи да би им само правио сметњу у кретању?

Или је то бела кецеља собарице са Титаника на дну мора?

Шал о врату камиказе?

Женски начин да њиме, обема рукама изазивачки привучеш његово лице своме.

Закуцаш га у погрешан брод.

 

 

ИСПОВЕСТ СИЛВИЈЕ ПЛАТ, ИЛИ ТАЈАНСТВЕНОМ МУШКАРЦУ

Твој влажни, кратки акме-

брз удах флаутисте усред свирања.

Опомиње да сам ушла у тебе-

кратко дунула у цев пушке коју чистим.

Ја, девојчица-

невешта гравура на кундаку.

Намерно пуштена крв из прста на белом чаршаву за доказ.

Инка ретких зуба

са амнезијом под пазухом.

Добри жиголо.

Имаш задатак да уђеш у жену

као да бацаш месо пред змију поред

које желиш да прођеш мирно.

Осипаш се у мом забрану

као крти златовез

у непроветраваној соби.

Далтонист који стрпљиво слаже Рубикову коцку.

О како ме до сажаљења дирају

твоје изувене ципеле деформисане према нози.

 

ПЛАТОВОЈ, ИЛИ ОПСАДА ГРАДА

Твоја поезија-

неспретна нежност

убициних руку док борави међу цвећем.

Размак између твојих дојки-

предмисионарски чедна нилска делта.

Твоја уста-

војска које нема ни приближно

довољно да би опсела град.

Твоја надланица-

погнута глава

са јако уздигнутим очима приликом учтивог рукољуба.

Твој врат-

комбинација шетланда и бисера

на оптуженици која даје исказ.

Твој шумарак-

иконографски шаблон у приказу анђела.

Ти си масна хартија која упија топлоту

усамљеног, хладног парчета бурека.

У истој канти са умрлицом

над којом си поспана ишчитавала своје месо.