
Маријана Јовелић-Поезија
АХМАТОВОЈ, ИЛИ ИСПОВЕСТ САНДОВЕ
Смрт-
мој љубоморни мушкарац.
Више је гладан него што је осветољубив.
Зато ми погача спасава главу,
а ја могу мирно да га варам.
Откривају ме руке у препонама.
Учтиве змије које исправљају тело
пролазећи кроз узан ходник.
Довољно промрзле да
одједном испусте сав терет.
Недовољно отврдле да би
направиле сигуран пут.
Моје асиметричне дојке-
искривљен осмех ловца
што пропушта срну.
Зачикаваш ме да
јашем постранце.
Уживаш у мом ружном
подваљку док се чудим.
У скупљеном химену као
о уредно сложеној пелерини.
У надошлој сиси између два гумба-
развученoм смејању црнкиње
на крају певања.
Ратница!
Одаје ме чисто женски смешак
којим посматрам лептира
што одједном слеће на нишан пушке.
Монахиња!
Патим одостраг-
пуним пушку.
Добра, прибрана бабица.
Пишем као да ударам бебу у задњицу.
Да би заплакала.
БЕЛИ ШАЛ КАМИКАЗЕ, ИЛИ СИЛВИЈИ
Смрт значи успешно обављен задатак.
На три различита начина ратујеш са храбрим,
опрезним и плашљивим песником у себи.
Први пише твоју поезију-
не распознаје власи своје косе од траве из Семирамидиних вртова.
Други се развлачи преко твога пупка-
добро печене, али лоше углачане амфоре.
Оставља оштећени гробни инвентар незахвалан за датовање.
Најзад трећи, онај плашљиви,
несигурно раздваја твоје бутине.
Он је монах који у свему види чудо.
Да ли је твоја поезија трун у њиховом оку
који служи да би им само правио сметњу у кретању?
Или је то бела кецеља собарице са Титаника на дну мора?
Шал о врату камиказе?
Женски начин да њиме, обема рукама изазивачки привучеш његово лице своме.
Закуцаш га у погрешан брод.
ИСПОВЕСТ СИЛВИЈЕ ПЛАТ, ИЛИ ТАЈАНСТВЕНОМ МУШКАРЦУ
Твој влажни, кратки акме-
брз удах флаутисте усред свирања.
Опомиње да сам ушла у тебе-
кратко дунула у цев пушке коју чистим.
Ја, девојчица-
невешта гравура на кундаку.
Намерно пуштена крв из прста на белом чаршаву за доказ.
Инка ретких зуба
са амнезијом под пазухом.
Добри жиголо.
Имаш задатак да уђеш у жену
као да бацаш месо пред змију поред
које желиш да прођеш мирно.
Осипаш се у мом забрану
као крти златовез
у непроветраваној соби.
Далтонист који стрпљиво слаже Рубикову коцку.
О како ме до сажаљења дирају
твоје изувене ципеле деформисане према нози.
ПЛАТОВОЈ, ИЛИ ОПСАДА ГРАДА
Твоја поезија-
неспретна нежност
убициних руку док борави међу цвећем.
Размак између твојих дојки-
предмисионарски чедна нилска делта.
Твоја уста-
војска које нема ни приближно
довољно да би опсела град.
Твоја надланица-
погнута глава
са јако уздигнутим очима приликом учтивог рукољуба.
Твој врат-
комбинација шетланда и бисера
на оптуженици која даје исказ.
Твој шумарак-
иконографски шаблон у приказу анђела.
Ти си масна хартија која упија топлоту
усамљеног, хладног парчета бурека.
У истој канти са умрлицом
над којом си поспана ишчитавала своје месо.

Rođena 6.12.1974. godine u Subotici. Filozofski fakultet – grupa istorija, završila u Beogradu, gde je stekla i muzičko obrazovanje, završivši muzičku školu “Stanislav Binički”, odsek klavir. Objavila zbirke poezije „Кanosa pred tvojom dušom“ (2005.) i “Кondor” (Povelja, 2015). Кnjiga “Кondor” bila je u užem izboru za nagradu “Branko Miljković”. Poeziju i eseje objavljuje u periodici. Poezija joj je zastupljena u tri antologije. Zvanje kustosa i višeg kustosa stekla u Narodnom muzeju u Beogradu, odbranivši radove na temu: “Razvoj vojne kape u Srbiji od 1809. do 1941. godine “ i “ Partizanska propaganda u Srbiji 1941. godine, u arhivskoj građi Vojnog muzeja”. Autor je brojnih stručnih radova iz oblasti uniformologije, objavljenih u muzejskim i arhivskim časopisima, kao i u zbornicima naučno-stručnih skupova. Кroz stalnu muzejsku postavku Vojnog muzeja stručno provela preko 1500 delegacija iz civilnih i vojnih strukrura, najvišeg državnog ranga. Autor je izložbi “Iz nepoznatih fondova Vojnog muzeja” i “Dva veka vojne uniforme u Srbiji.” Radi kao viši kustos i vodič kroz muzejsku postavku u Vojnom muzeju u Beogradu. Član je Muzejskog društva Srbije.
