“Ceo moj život stao je u to jedno zatrčavanje”.
(Milica Vučković, “Smrtni ishod atletskih povreda”)
Nije sreća biser samo dok je na vidiku nema,
Ona je i muzika milozvučna koja lepršavo traje,
A kada prođe, trag njen jarka je svetlost sačuvana,
Uspomena koja snegoliko u nama setno veje.
I nije tačno da je sreća uvek sunce, zvezde i potok bistri,
Ona je i strepnja, briga, pa i teret poželjan,
Čak i tuga za prebrzo prošlim sobom,
Za drugim(a), za večnošću, za Bogom,
Za nesputanom slobodom.
Sreća je talas koji se propinje, spektakularni skok,
Vrela nada, htenje, a i ostvareni prolećni san.
Ona je darovanje nesebično slatko i primanje slatko,
Povremeni oblak, mesec skriven, list ljubavi zelene,
Pastelno more nad kojim i noću magično leluja dan,
U njoj su i dûga i vode slap, u njoj je prirodne nežnosti sok,
Na domaku nirvane.
I tako, čini mi se, žena mlada preda mnom u magli kao svetica stoji,
Svileno tanka, božanstvena,
Slika jednostavna,
Vedrinom napojena,
Uzvišena, inspirativna
Sveža, topla,
savršena,
Stišano strasna, predivna,
smerna
Usana voćnih, zagonetnih,
Prsa čudesno valovitih,
Vredna svih čežnjivih zanosa i maštanja,
Čista i bleda kao jutro u krošnjama pospano,
Skladno čarobno satkana.
Pa se u stvarnost polako vraćam,
Dok napolju s vetrom dosadno siva sipi kiša,
Nisam sa njom, a srećan ja sam što uopšte postoji negde,
I zna za osećanja negovana moja snažna,
Zadovoljan što bar je u svesti nosim umnu i čulnu,
A pitam se neprestano, bojažljivo –
Da li i nedostižnu?
Priznajem, ta sreća nedovršena mestimice boli neizdrživo, duboko,
Mislio sam, zebao čak da stanje prolazno je,
(Ipak, dobro je što takvo nije.)
Veličanstveno je a pomalo tragično,
Potresno, strašno
Neopisivo i nezamneljivo,
Neuporedivo,
Neizbrisivo.
Bogata paleta boja neba i filigranska umetnost srca.
I, siguran sam: čekaću je gde i koliko treba,
Nju prekrasnu celu, a i njen glas blagi samo,
Meki ruke pokret, vazdušasti korak,
Prelivajuće krupne ćilibarske oči,
Talasastu bujnu, u prste moje – umišljam – zapletenu kosu.
Pa spremno osluškujem poziv njen za razgovor naš o svemu lepom,
Jer o drugačijem s njom ne mogu, ne umem, neću.
I niko mi oduzeti ne sme tô biće dragoceno lomno,
tu princezu dražesnu moju,
Mog sopstva jedinu sreću.
“Nije me plašio kraj svijeta. Bio je suviše pretjeran da bi bio istinit. Plašio me je kraj nâs” (Lana Bastašić, “Uhvati zeca”)
Zoran R. Tomić
