Navodimo kratku nenaslovljenu pesmu Ćamila Sijarića.
Na nebu među zvijezdama
Velika i Mala Kola.
Navezla su se iznad moje kuće.
Spopadne me želja da se u njima odvezem
U bespuće…!
Ali ništa od toga.
Imam ja moja kola od drveta.
Odvezem se u njima do brijega.
I sve točak točku šapuće:
Nećemo dalje ̶
Bilo bi to bespuće.
Na samom početku ove naizgled jednostavne pesme, pesnik situira poznatu sliku; u neiskazivom mnoštvu zvezda, lirski junak prepoznaje sazvežđa: Velika i Mala Kola. Nekome ko je zagledan u zvezde sasvim sigurno može izgledati da su pomenuta zvezdana Kola u nekom hipotetičkon kretanju zaustavljena baš iznad njegove rodne kuće, navršene snovima. Povlašćeni prostor doma upućije i na socijalni okvir, međutim, za ovu priliku taj je kontekst od manje važnosti.
Lirski junak želi da zađe u bespuće, vozeći se nebeskim Kolima. Da bi se kola, bilo koja, kretala, potrebna je odgovarajuća podloga, kakav-takav put. Samo nebeskim Kolima pravi, zemljani ili asfaltni, put nije potreban; kreću se, figurativno rečeno, u beskrajnom prostoru koji doživljavamo kao bespuće, i zato što, ako ćemo pravo, tako malo znamo o njemu. A kad se o nečemu malo zna, postoji želja se tamo usmeri snop svetla. Sa druge strane, sigurno je da u svakidašnjem, dobro poznatom predelu, u kome se nalazi kuća, nema previše izazova. Lirski junak je okružen putevima, i ovakvim i onakvim, skoro svaka prohodnost mu je dostupna, svakom svojom stazom prošao je toliko puta. A nebeska Kola sijaju iznad kuće. Tamošnje bespuće mami. Obrni-okreni, šta bi drugo moglo biti ovo nebo iznad nas. Ništa od ostvarenja želje, veli pesnik. Naravno, a želja je uistinu lepa, baš kao i poređenje nebeskih tela sa stvarima što su nam dostupne, i služe da obavimo kakav posao. Ako u obična drvena kola upregnemo volove ili pak konje, moći ćemo štošta da uradimo: prevezemo drva ili seno ili namirnice iz gradskog dućana. Da se odvezemo do brega, odakle se bolje vide i ravnica i život i zvezde. U drugom delu pesme konstatacijom Imam ja moja kola od drveta, iskazano je mirenje sa nedohvatnošću nebeskih Kola, ali i ponos zbog posedovanja. Kola od drveta, to je nešto što je moje, što me čini sigurnim i spokojnim pod kapom nebeskom. Otuda i neobično, a vrlo efektno naglašavanje činjenice o imetku; mogao je pesnik reći samo imam kola od drveta, ali kad kaže imam ja moja kola od drveta, onda do izražaja dolazi i lepršava infantilnost, i blago začikavanje sila nemerljivih, onih što tvore i lepotu i tajne i bespuće. Opet, ovo naglašavanje možemo razumeti i kao način na koji lirski junak sagledava vlastite moći. Kola od drveta, dakle, postoje, lirski junak se očas posla odveze do brega. Točkovi ga, kao da su živi, opominju da je dovoljno puta prevalio, da je dospeo na primerenu, možda dostojnu, visinu. Točkovi šapuću jedan drugome, a zapravo škripe na uzbrdici ̶ deder da ovu prelepu sliku vratimo u svet realija. Nećemo dalje ̶ bilo bi to bespuće, šapuću točkovi. Ne opiru se upregnuti konji ili volovi, iako im sigurno nije lako da vuku uzbrdo, ne sumnja u ishod putovanja živi svet, što vazda željan je daljina i istraživanja. Neživi nas svet opominje, kaže nam dokle možemo, ovako maleni. Osvrnimo se oko sebe. Zaista, opominju nas stene u kojima tražimo blago, opominju nas zagađeni okeani, vazduh prepun otrova… Moramo stati, inače… Točkovi šapuću da bi u predelu smeštenom iza brega nastalo bespuće, ako bi kola od drveta krenula tamo. Zavodljiva je pomisao da je reč o nedirnutom, rajskom predelu. Ali, vratimo se bespućima. Bilo bi to bespuće, a ne tamo je bespuće, postojeće, stalno, kao što je dato u slici sa početka pesme. Nastaće bespuće, ako mi tamo ostavimo trag, kažu točkovi, a sada, izvesno je, bespuća tamo nema. Opomena točkova, predmeta načinjenih ljudskom rukom. Točkova što simbol su kretanja i oslobađanja uslovljenosti mestom, simbol ciklusa i kruženja svega što postoji. Ne moramo baš sve da znamo, da svuda zavirimo, ne moramo uvek da remetimo prirodni tok.
I zamislimo načas da umesto točkova šapuću tenkovske gusenice: Nećemo dalje ̶ / Bilo bi to bespuće. Pustoš. Kad bi bila moguća pobuna čelika i oružja od njega načinjenog. Ponekad pomislimo da stvari imaju više svesti od onoga ko je stvorio oružje.
Ćamil Sijarić u ovoj kratkoj pesmi sučeljava dve zamašne značenjske ravni. Na jednoj strani, postoji nebesko bespuće, a na drugoj strani je predeo u kome nema bespuća, ali će nastati ukoliko narečeni predeo bude oskrnavljen. Prisustvom čoveka ili pak sila koje nije u stanju uvek da kontroliše. Jer, sumnje nema: iza nekog hipotetičnog brega, iza shvatljivih daljina, postoje putevi, samo što oni pripadaju nekom drugom, a paradoksalno nisu mu potrebni, baš kao što nisu nužni ni Velikim i Malim Kolima. Potrebni su čoveku, najsavršenijoj Božjoj tvorevini, potrebni su njegovoj veri. Da bi samo u mislima, čiste duše, prolazio njima. A kola od drveta neka ostanu metafora kojom se može prevesti odnekud tovar lepote, neka budu i metafora čežnje.
Izvrsna pesma Ćamila Sijarića.
Živorad Nedeljković
izvor: SENT 69-70, Novi Pazar
