U tem Somboru, slikar…

Ostavio je preko šest hiljada dela, priredio 255 samostalnih izložbi.

On koji je kao mlad otišao u Pariz da bi tamo bolje shvatio svoju ravnicu i mogućnosti da naslika njene pejzaže.

On koji se vratio i dobio atelje u tornju Županije. Leti odlazi u Dalmaciju. Slika Cavtat i Dubrovnik.

Godina 1953. smatra se prekretnicom u njegovoj ruci. Tada se iz starih boja rađaju nove boje.

Moj crtež je nezgrapan u suštini, antiakademski potpuno, reći će Vidoju Romandiću i Faruku Dizdareviću s kojima je, već star, razgovarao o svom detinjstvu i mladosti.

U bogatoj kući je odrastao. Imali su pralju i peglerku. Njih dve je često slikao. Bile su korisne u kući, jer ih je mladi slikar koristio kao modele.

On je dobro pamtio veliku izložbu srpskog slikarstva održanu 1910. u njegovom rodnom gradu, ali tada ga je više zanimao sport. Voleo je gimnastiku. Još u petnaestoj godini života isticao se na spravama. Pobedio u trci na sto metara.

U mladosti se posvećivao i muzici i golubovima, ali imao je intenzivan strah od smrti. Budio se. Imao lupanje srca. Lekar Simonović iz Kamenice dolazio je da ga pregleda. I rekao: “Ti si zdrav kao dren.” Slikar je priznao da se plaši smrti. Lekar je rečima lečio slikara. Strah od smrti nestao je prvom u ratu. A tokom Drugog svetskog rata bio je zaroboljen. U Osnabriku je akumulirao suze.

Voleo mnoge žene. Reći će da je uvek bio zaljubljen. On je čak ime jedne ljubavi promenio u Ingrid, u nešto severno, nešto u maglama. Četiri puta je sreo Ingrid. Ali ljubav je godinama živela u pismima.

Supriga Ema bila je ljubav njegovog života. To što je imao simatije mnoge i ljubavi, nije uticalo na odnos sa Emom. “Ona je sve znala i tu je njena veličina”, reći će slikar. Čak je ljubavna pisma od Ingrid čitao Emi, prevodio ih sa mađarskog, objašnjavao vezu. “Ema je to sasvim razumela.” Svaka godina sa Emom bila je kao prva. Kada je slikar imao neku pored Eme, Emu je voleo još više.

Ema se razbolela 1955. a otišla sa ovog sveta 1977. No, 1959. je nova žena ušla u njegov život, ali ta žena jednog dana kaže da hoće dete… hoće se judati za nekog mladića, ali kaže slikaru: “Ne brini, sve će među nama ostati po starom kako jeste…” I posle rastanka nije bilo rastanka. Vezu su držali u diskreciji. Nigde se nisu pojavili zajedno.

Žene su bile opčinjene njegovim slikama. One su osećale da ono što je na slikama izlazi iz slikara. On je voleo susrete sa ženama, način kako razgovaraju i kako se uzbuđuju… to ga je podmlađivalo.

Razmišljao je o Renoaru koji je slikaro erotske aktove, a nije mogao da hoda. “Ja volim život”, reći će slikar.

Pred kraj života, reći će: “Vidite, ja na neki način finansiram kulturu, mesto da mene nadležni finansiraju.”

Uvek se odazivao na poziva iz malih sredina. Izlagao u raznim jugoslovenskim gradićima. Slikarstvo treba da se dešava u unutrašnjosti, a ne samo u centru – govorio je. I dodao da veliki francuski slikari potiču iz provincije. Pa i Sezan je živeo u provinciji. Francuska kritika u njemu je videla Balkanca, a kritika u Jugoslaviji u njemu je videla uticaj francuskih slikara. I jedni i drugi bili su u pravu.

Narod treba da pokaže nešto svoje, govorio je:”Jer nema esperanto kulture, jer to nema ni korena, ni neba, ni zemlje.”

On je smatrao da mlad slikar najpre treba da spozna sebe. Govorio je da mlade slikare ne treba natrpavati znanjem ako nisu rođeni slikari. Spoznati sebe, onda tek učiti zanat.

“Ja sam prošao sopstveni školu. Učio sam na svakom koraku i svakog momenta”, reći će. On koji je smatrao da u slikarstvu ima mnogo manje zakona nego u muzici. Ako na likovnoj akademiji student imitira profesora, tada je profesor pogrešio. Ne treba od Tartalje da izađu Tartaljići, ni od Dobrovića Dobrovčići…

Tokom bolesti, u njegovoj život su počela da ulaze velika metafizička pitanja kao što u svaki život ulaze metefizička pitanja tokom bolesti.

Da se još prisetimo kako je tumačio slikarstvo i sebe:

“Moje slike nastaju kao jedan ljubavni akt, u ekstazi.”

“Ja sam odmah, čim sam pošao da slikam, osetio da sam rođeni slikar. Ko ima dar prema slikanju, ima i obavezu prema svom daru.”

“Ne pripadam ni jednom pravcu. Mislim da spadam u red dramatičara, ekspresionista i kolorista…”

“Ja nikad neću da slikam. Ja slikam kad moram…”

„Slikarstvo je čudo. I uvek je zagonetka. Da nije tako davno bih prestao da slikam. Beskrajno je i neuhvatljivo kao ravnica. Misliš – tamo negde je kraj, a horizont se uvek pomera…”

Živeo 96 godina, a posednje večeri svog života na papiru je ostavio krug. Samo krug.

Zvao se Milan Konjović.

Enes Halilović