Dok s prozora mraku sam posivelom u leđa gledao
Bledi odlazeći mesec pritom kao da mi je suzni pozdrav slao
Na vratima zore svetlost narandžastu spazih,
Na jutarnjem vetru zrak njen kako iz šarene senke obližnje krošnje se pomalja.
Onda čuh veseli titraj krila tek probuđene ptice
I rekoh: “dobro je”!
Da li to beše nagoveštaj prvi proleća
U vazduhu, na mom dlanu, u duši?
Jer predugo postio sam, setan, poražen,
Izbegavao ljude, usamljen, utučen bio.
Docnije oko podne tirkizno sunce uočih očiju nepoznatih ženskih
Koje me prenuše, pokrenuše,
na prečac osvojiše.
Iz sumorne jave me bar na kratko izbaviše,
Prazninu tišine mi u sliku obilja pretvoriše.
Te mi kroz glavu prođe navodna Heseova izjava pozna
da bi sve knjige svoje dao za ozareni smešak konobarice iz planinske krčme u nekoj nedođiji,
Koja mu, kose u kestenjastu snažnu kiku skupljene, nad stolom blago nagnuta,
Crveno vino gusto vragolasto poslužuje.
Da – godine menjaju naša viđenja, uvide, vaganja i nadanja.
Potrebe, pa i vrednosti mnoge,
Putokaze, vidike, snove i maštanja.
Zaključke i crte podvlačenja.
Pa valja svestan vremena i sopstvenog doba biti,
Prošlosti i stvarnosti
I ne nastojati o budućnosti, o neizvesnosti,
Uzalud misliti.
Već jedino o krajolicima bajnim,
O domovima toplim i baštama zelenim,
O ulicima ukrašenim, o prazničnim zastavama slavlja,
O putovanjima brodovima belim, čistim,
Na palubama razdraganim radošću života krcatim
O licima prijateljskim, prijatnim,
Uspelim, slavnim,
Čak i pojedinim u visine vinulim,
Bezmalo do Boga sâmoga.
Bilo je (i) ranije oko mene divnih tela somotatstih, skladnih,
Srodnih a zatim minulih,
A obitavali smo nekada zajedno,
Grlili se čvrsto, ma i prisnije od toga.
Oplemenjivali se bojama dûge i muzikom klavira,
Opijali se pesmom čula i mirisima cvetnim,
Šûmom slapova vodopada moćnih i plavetnilom nepreglednog mora.
Zanosili se srećom i lepotom, i onda kada one nam nisu bile blizu,
Činilo se katkad i daleko.
Možda ću sve tô sada u kroz maglu ipak prizvati moći,
Makar pokušati,
Razumeti slutnje i tragove ljubavi u sebi osećati,
Setiti kad mlad sam i nevin bio,
Tada stario nisam već postajao zreo,
Okupan strašću ceo,
Božanstveno, čarobno,
Kao u ritmu srca, čas brzo, čas polako,
A svakad tako bezbrižno, neosetno,
Lako.
Zoran R. Tomić
