NAKLONOSTI ZAUSTAVLJENE

Prekoputa Kalenić beogradske pijace,
Blizu ugla Maksima Gorkog i Petrogradske Ulice,
Prenuo me je s leđa dolazeći ženski milozvučni glas.
P(r)ozvala me je diskretno a odlučno,
Ne po imenu, nego po zanimanju,
Prilazila mi je brzo, sa osmehom neodoljivo dragim,
Svedenim.
I već je kraj mene bila, za tili čas.
Vižljasta, sjaktavih očiju tamnih,
(Da li ponešto i tužnih?)
Skladna, zavodljiva, lakog koraka, 
A kao da je bila impresionirana,
Čak činilo se susretom našim iznenadnim i oduševljena,
Opet tako prirodna,
Ljubazna, nimalo napadna,
U prvi mah je nisam prepoznao,
Objasni šta nas po obrazovanju vezuje,
I gde smo se onomad (su)sretali, o čemu razgovarali.
Zračila je otvorenošću stišanom i toplinom mlade zrele žene,
Na akademski isečak prošlosti naše podsetila me je,
I jednu službenu epizodu posle,
Pokretima blagim, mekim,
Glasom, rečima zahvalnim,
Šarmantnim.
Zbog jednu davnašnje poslovne usluge moje,
Njoj učinjene,
Savesnim radom apsolutno zaslužene,
Od nje nezaboravljene.
Načas se svega setih,
Njenog svetlog tena, tela pastrmke i otmenog duguljastog lica 

Ali i odgovora njenih oštroumnih,
Mojih prema njoj simpatija sačuvanih
Nepotrebno od tada skivanih,
Tankom prašinom ovlaš prekrivenih
Pa toga dana za tren oživelih.
Nasuptrot brojnih promašaja, praznih perioda proteklih.

Reče se da bi volela da mi ispriča pojedine doživljaje svoje minule,
Od meseca dugih, mnogih od kada poslednji put smo se videli,
Nismo se u međuvremenu ni čuli.
Pa dogovor pade se da uskoro popijemo kafu negde,
Ako prilike dozvole.
A da iskren budem, bilo ih je,
Nije da nije…..
Javio joj se narednih dana nisam, a ni njenih poziva ne beše.
Ono kratko suočenje nedovršeno ostade,
Kao i da se desilo nije,
Nenastavljeno.
U pokretu prekinuto, u magli lebdeće,
Od snova satkano, pa zatim zakočeno.
Ipak meni neizbrisivo.

Premda glumica zamoli pijanistu: “Play it once, Sam”,
Meni ne puštajte ponovo As time Goes By,
Ni taj film, boli me pesma čuvena uz pratnju klavira setna,
Dok Wilsonov glas reski svaki put me slama kao bura,
Jer u meni su kiše rastan(a)ka mnoge se slile,
Skrenule reke, ispraznile mora,
Ohladile sunce, mesec zamutile,
Srce mi zaključale, zaledile,
Oprale nade, pusta verovanja u zvona ljubavna,
Udaljile mi zanavek ruke te nežne cimeta, meda i svile.

I nisam se plašio nje,
Očuvane lepote posebne i magične svetlosti njene,
Zazirao od raskoraka godina sam naših,
Očekivanja mojih naivnih, prevelikih,
Od razočaranja novih, 
Od neumoljive realnosti koja melje,
Od sadašnjeg sebe poznog, umornog
Od radosti životne odmaknutog,
Od odsusutva sreće u tami bolesnog,
Dobrano u prošlost zarobljenog, 
Za emocije sveže zatvorenog,
Usamljenog,
Otuđenog.

Zoran R. Tomić