Kultura

BLOKADE

Usporavanje Srbije radi njenog brzog presaldumljenja

      Traju protestne studentske (ali i đačke, a i šire – građanske!) blokade u Srbiji kao reakcija na množinu dugoopstajućih zâla i totalnu neodgovornost nominalno odgovornih, na izostanak svake moćničke empatije i morala. Kao da se približavamo opsadnom stanju u društvu. Sazrela je svest jednih, osobito mladih naraštaja, o nemanju savesti drugih. I žeđ za svetlošću sutrašnjice sa promenjenim odlučiocima. Ali ovo nije beleška samo o tome.

      Paralelno, desila se blokada moga razuma, razmah potisnutih osećanja, čak i oživljena sećanja na ono što se zove ljubav, čak sreća. To moje stanje, zaronjenost u bajku – ili suluda avantura (iz)van sebe – došla je iznenada, a, tako je izgleda i prošla. Da li je doista okončana? Naredni redovi sugerišu nejasan odgovor. Da li uopšte priliči da o tome išta kazujem? Možda ipak samo u fragmentima.

   Inicijalno, povezala nas je poezija i dva dragulja vedrog neba izmedu njenih obraza i čela, uz razoružavajući široki osmeh. I još ponešto, što valja da ostane tajna. Njeno ime sa obe strane pročitano – isto. S poezije smo prešli na prozu, na sadržajne i nežne razgovore. Pa na svekoliku bliskost. A onda ….ne, ne smem dalje da pričam.

     Za nas tokom tih nekoliko sedmica nije postojalo ni vreme, ni stvarnost, ni ma kakve  granice. Pobegosmo od svih, suočismo se uzavreli sa “kapi čistoga života” (Arsen Dedić i Massimo Savić).

   I takvi, kao da izgoresmo brzo, u obilju hrane, u vinu, naročito u vatri, u dimu, u strasti, u iskrenosti, u iscrpljujućim šetnjama, u sopstvenim navikama i ritualima, u ćutanju, ali i u bolu…Ne bih da previše otkrivam ono što je bilo i ostalo samo naše. Makar za kratko, kao veličanstveni, neponovljivi blesak.

     Listajući sada unatrag te dane, menjao sam sopstvene uvide o njima, o njoj: od kajanja i nervoze, preko radosti i ushićenosti zbog “dodira sunca”, do surove realnosti i mukle praznine, sve do ravnodušnosti, hladnoće i gorke nirvane.

     A obe narečene blokade ne prestaju. Samo ih polet, istrajnost i optimizam mogu i moraju preobraziti u nešto trajnije lepo i plodonosno. Bar jednu od njih.

Dr Zoran R. Tomić je redovni profesor Upravnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i šef Katedre za javno pravo na matičnom fakultetu.

Slični članci

Pročitajte
Close
Back to top button