Ne, mostovi nisu simbol jedino spajanja, nego i surovih, mučnih partnerskih razdvajanja.
Kao što ni opojno cveće svakad predznak ljubavi nije i razlistale sreće.
Ne volim rastanke, tû bar jedna strana ostaje da pati,
Ne volim rastanke, jer ono prošlo, posebno što je čudesno čarobno bilo,
Više ne može da se vrati.
Kod rastanaka ne odlazi samo neko drugi,
Odlazi s njim i delić nâs, i vreme koje zajedno smo imali,
Davali se, i dušu i telo s radošću trošili.
A i otvorenog srca energiju željenu primali,
Odabrane možda baš svojski prigrlili.
………………………………………………………………
Ne volim rastanke, čak i kada se ne radi o smrti,
U stvari uvek je nekako o njoj reč, pošto nestaje nešto, u stvarnosnoj se gubi zabiti.
Ne volim rastanke, jer onaj s Njom još nisam preboleo,
Taj me je koštao tek naziruće budućnosti, žrvnja koji me je kasnije nemilice mleo.
Ne volim rastanke jer srce obično prazno ostaje,
Zubi stisnuti, a suza na licu neumoljivo grč i nevericu odaje.
Ne volim rastanke, i onda kada možda upravo ja odlazim,
Kada me ništa osim sećanja ne prestane da vezuje,
Bežim, kajem se posle, u sledeće razdoblje neizvesno ulazim,
A štaviše i nova razilaženja kao da predosetim.
……………………………………………………..
Ne volim rastanke jer oni nove početke kroz koje bauljam znače,
Teško se snalazim.
U njima neprestano tražim nâs, dozivamTebe,
Sve manje prepoznajući put,
I onaj prošli, i ovaj sadašnji,
Nigde ne pronalazeći celog sebe.
Ne volim rastanke, jer oni me asociraju na prugu, na voz koji se udaljava sve manji,
I s njim isparavam u dimu, u prašini, u magli,
Sa ukusom gorkim, beonjačama crvenim, umornim,
U jednom danu, za noć osedim, neumitno ostarim.
Ne volim rastanke, ne podnosim svoja, ni tuđa iskustva,
Hoću da poživim unatrag, da se probudim zdrav, očiju uzavrelih, mlad,
I da opet čas cilj pogađam, čas mašim, da slatko grešim,
Da se opijam lud, da igram, da se veselim, da zaboravim na bol i tugu,
Baš kao s Tobom na Braču onog bezbrižnog leta 1985,
I da se sve nanovo desi u istom zapljuskujućem cugu.
Tog jula na mlečnom suncu mi božanstveno slani, u moru zagrljeni.
Na bolskom Zlatnom ratu, pocrneli, raspojasani, zaljubljeni.
………………………………………………………..
Ta golubica pirgava, slobodna,
Dobrovoljno je sa mnom ka vedrini, u smeru svetlosti poletala.
A na obali nas je u konobi jednoj, uz vino lagano crveno, skuša na gradele ukusno zasitila,
Da bi smo se u nastavku ne baš trezni do duboko u noć kartali strasno na sobnoj terasi
Kockali u poljupce vrele.
Pritom su dojke njene čvrste razigrane tanku lanenu haljinu besno “razroko” napinjale,
Kao u mreži tek ulovljene mlade praćakale se te beličaste sardele.
Uz jedva čujni zvuk talasa i laganu muziku u daljini,
Dok su naspram nas neka svetiljke sa ribarskih brodića umirujuće blago titrale.
Nismo ni slutili da ćemo nedugo zatim, naivno i besmisleno,
U Beogradu, na savskom keju zauvek postati odvojeni.
Beše sve neopisivo s Njom, jedinstveno, dogodilo se samo tad,
I više ni sa kim, nijednom,
I duhovno i fizički – doslovno nikad.
Zoran R. Tomić
