GROB

1

Budi se Ešef, u Dolićima, govedar.

Strašan je snio san.

Davno je to bilo.

2

Šetao on poljem, pešterskim, kad začu glas: „Kopaj, Ešefe, baš tu, grob svoj. Tu , gdje sad stojiš. Brzo kopaj.”

3

Ešef , zaplašen, krenu ka kući, da uzme budak.

4

Probudi se Ešef, preznojen. Ustade i uze budak, pa ode u polje.

Okrenu se da još jednom vidi sinove Safeta i Bilala kako se igraju pred kućom.

5

Ešef kopa. Da li ovamo treba da mu je glava, il onamo? Kud se ono muslimani okreću? Ne zna Ešef, u groznici, na koju stranu da grob pruži, a ne može nikoga da zove, da pita. Kako da kaže šta kopa? Ne zna Ešef, na sjeća se kako su mezari na grobljima okrenuti i gdje je mejtu glava, a gdje desna strana.

6

Ako treba ovamo, il onamo… misli Ešef, pa najzad riješi da kopa rupu, široku, da može u nju stati kako god ga spuste i da ga okrenu kako hoće. Legne Ešef, pa mjeri da l mu je rupa taman.

7

E nek me spuste tamo il tamo, mogu da stanem na svaku stranu, pa nek me obrću, misli Ešef.

8

Prođe dan, hefta prođe i godina se navrši, živi Ešef, u Dolićima, na Pešteri, čuva goveda, čuva sinove Safeta i Bilala, sije ječmove i heljdu, i ljubi ženu, al ne umire. Mislio je da će od groma da strada, il će ga vuci zaklat, il će se pucat s komšijama oko međa. Ništa.

9

Osta Ešef i osta mu grob – okrugla rupa koja poče da se zarušava i da obrasta nekom divljom travom.

10

Jednog dana, ode Ešef u Ugao, kod hodže Vehba i ispriča mu sve kako jeste.

„I iskopao si grob sebi”, smije se Vehbo.

„Iskopah grob, pa ne znadoh na koju stranu treba no iskopah rupu, duboku ko za grob, tako sam mislio, da iskopam široko za svaku stranu, da bi me obrnuli kako treba. Nikome nisam pričao šta sam iskopao; pita me poneko, a ja uvijam – neću da kažem. Kako da kažem da sam sebi grob iskopao, a još nisam znao ni na koju stranu treba da me okrenu”, reče Ešef.

„Ti si mogao bunar iskopat”, nasmija se hodža Vehbo i reče Ešefu da ide kući. I , još mu reče, da nije baš svakom snu za vjerovanje.

11

Ešef se vrati u Doliće i pozva mobu. Uzeše ljudi budake i lopate i nastaviše Ešefovo kopanje – iskopaše bunar iz koga prsnu voda ko krv iz ovčijeg vrata. Ešef , kad ugleda vodu, ispriča seljanima zašto je kopao prije dvije godine i zašto je šutio o svemu.

Svi se bunaru obradovaše na bezvodnoj Pešteri. Tu bunari presušuju, a sve rijeke su ponornice, izviru, malo traju, pa poniru, odlaze, nestaju. Teško se na Pešteri održat. Vode iz žila i žilica izviru i padaju iz oblaka, pa uviru u zemlju, a kako su tek žilavi ljudi na Pešteri kad žive i ostaju, ne poniru.

12

Prođoše godine, a mnogo studene vode iz ovoga bunara popiše i Ešef, i žena mu, i sinovi Safet i Bilal. I napiše se putnici koji prođoše kroz Pešter, a niko im ne uze glavu radi para, konja il sahata u džepu. A voda studena, ko da gromovi iz nje biju. Priča o toj vodi sva Pešter, i svi vele – voda iz Ešefova groba.

I Ešef, često, veli sinovima: „Doneste, djeco, malo vode, iz moga groba”, ili: „zahvatite malo vode iz groba mi, da progunem, da žeđ ugasim.”

13

Kad gostu pruže srču vode on se osmjehne i pita: „Je l ova iz Ešefova groba?”

I smiju se Ešef, žena mu i djeca, srećni što je živ i pominju onaj san što ga nagna da kopa. A kakav je musliman, nije znao ni kud treba glavu da okrene. Pa tako postade bunar što se sad zove Ešefov grob.

14

Porastoše sinovi Ešefu: Safet i Bilal. Koji momci, koje mladine. Poženiše se i reče im Ešef da se podijele. Oko svega se dogovoriše braća, al’ nikako da se sporazumiju kome da pripadne bunar imenom Ešefov grob.

Čuje to otac im, pa ih pozva, baš kraj bunara, i reče:

„Narod veli da je mlađega voda, a starijega hljeb. Pa nek bunar pripadne Bilalu, mlađi je.”

Safetu skoči vena preko čela te opsova oca i reče mu: „Ti si na Bilalovu stranu. Više mu daješ.”

Otac pljunu Safeta, a ovaj ga uhvati za gušu i baci ga u bunar imenom Ešefov grob. Bilal se, od čuda, sniza s nogu kad vidje šta učini brat i ne stiže da izbavi oca. Safet dobi petnaest godina robije; nije se otuda vratio.

15

 Pričala cijela Pešter o ovoj smrti. Nije čudo što ubi sin oca, vele, ima toga, ima i brat brata i brat braću i otac sinove da ubije; svega na Pešteri ima – al kud ga baci u grob što ga je sebi kopo, zborilo se po Pešteri.

Studena voda u Ešefovom grobu – nije smio niko da uđe u vodu, pa su Ešefa čengiljom tražili, a kad ga izvadiše na površinu spusti se Bilal, niz kamenje, u bunar zvani Ešefov grob, te priveza oca kanapom i podigoše ga.

Bilal onda zamoli komšije da za Ešefa iskopaju pravi grob te ga sahraniše.

16

Godinu dana, niko nije pio iz bunara što nosi ime Ešefov grob; čekali su da se smrt spere s kamenja i da se voda iščisti od tuge.

17

I danas, ako prođete niz Pešter, ako živu glavu iznesete, idite na taj bunar koji se zove Ešefov grob. Voda je hladna ko grom. Pije narod iz toga bunara i zbori o imenu Ešefov grob i o snu njegovom što ga nagna da sebi grob iskopa. Zbori se, da samo sin Ešefov, Bilal, nikad više nije popio vodu iz Ešefova groba. Kad god se nagnuo nad bunar, vele, u vodi bi ugledao očev lik.