O zbirci „Sekvoja“ Enesa Halilovića (KCNS, 2022)
Čitajući „Sekvoju“, poslednju zbirku pesama Enesa Halilovića (ako izuzememo dvojezični izbor poezije „Carmina Selecta“), nećemo pobeći od oporog ukusa koji od samog početka karakteriše poeziju ovog autora. Taj ukus, s vremenom postojaniji, jači, rasprostirući se horizontalno, vertikalno, dijagonalno, prepun je egzistencijalne studeni i zapitanosti koja se uvek, nadomak odgovora, pretvori u kontrapitanje.
Naizgled jednostavna forma pesničke knjige, bez podele na cikluse, u suprotnosti je sa njenom složenom misaonom arhitektonikom i bogatom heterogenošću upotrebljenih pesničkih sredstava. Tamna difuznost ove lirike, toliko narativne da nam se ponekad čini da smo u jednoj priči sa mnoštvom likova koju pripovedaju različiti glasovi od kojih svaki i jeste i nije lirski subjekt, proističe iz dosledno izvedene formule da je poezija neuništiva jer jer u svemu i svuda. Biologija, hemija, fizika, istorija, pravo, matematika, medicina, antropologija iz nje govore onim što predstavljaju u strukturi celokupne ljudske rase i kroz pesimističku sliku sveta gde su krv, zavist, osveta, zloba, nepočinstvo pravilo, a ne izuzetak za crnu hroniku. Svet je zao, opasan, i to je njegova konstanta i tamo gde je drvo njegovog postojanja vidljivo, a nekmoli u korenu. Iz ovih redova izbija upravo onaj duh iz romana „Nema zemlje za starce“ Kormaka Makartija i završne scene u kojoj je šerif nemoćan pred iracionalnošću zla. To nije slučajno, jer tek će u moru mraka kap svetla, ljudskosti, dobročinstva, a najređe topline i nečega što je ljubav tek u dalekoj naznaci (pesme „Neka žena i ja“ i „Umetnost udvaranja“, koja je potpuno biologistička do neočekivanog, paradoksalnog poslednjeg distiha) pokazati šta je humanitet, ostvaren kako ontološki tako i antropološki, istorijski, no opet konstantno noseći breme apsurda i neizbežnost, pa i neophodnost smrti.
Struktura zbirke „Sekvoja“ ostvarena je različitim pesničkim sredstvima; iako monolitna, sa donekle maskiranim prologom i epilogom, granaće se kroz najrazličitije oblike počevši od kratkih formi nalik haiku poeziji ili epigramu do dugih poetskih konstrukcija koje će biti sagrađene ili od sentenci bliskih aforizmu i poslovici, ili pak narativnih modela koji će, svaki za sebe, nositi priču snage da bude nukleus dugih i složenih proznih oblika, i čija je snaga u onome što je zapravo prećutano onim što je rečeno. Pesme se značenjski račvaju od početka i kraja ka sredini i obrnuto, u isto vreme i linearno, i paralelno, i prstenasto. Halilović se služi dramskim dijalogom, monologom, naracijom, opisom koji je zagonetka, formom uputstva, malopre pomenutog oglasa; njegov stih je slobodan i specifično vezan, veliko slovo nekad je tu, a nekad intencionalno nije; izgovor i ijekavski i ekavski, čime smo zaista u svetu poezije koja kroz svoje fragmente teži totalitetu u onolikoj meri koliko to jedan skup pesama može postići. Sav naoko heterogen materijal pesnik je uspeo da spoji naslovnim simbolom, a da opštoj slici sveta iz ranijih ostvarenja produbi i proširi sadržaj, uvek veran svemu prethodno napisanom.
Citirajući biologa Brema u uvodnim rečenicama zbirke, pesnik nas zapravo pričom o kengurovom begu u torbu svoje majke vodi ka mestu koje je sve samo ne sigurno. On u isto vreme, prividno bezbedan, deluje smešan i jadan. Tako je i sa čovekom, čiji se groteskni položaj ovde često sagledava upravo metaforičkim ogledalom upravljenim ka životinjskom svetu. Svet je zagonetka koju pesma dodatno usložnjava („u ramu ni slova ni broja…/jer tu je mrtvo nalik na živo“). Na mnogo mesta se može videti da je Halilović utemeljen u tradiciji naše usmene književnosti (pre svega narodne mudrosti, anegdotskog pričanja), ali je ritam, jezik te lirike i njena misaonost tek odjek koji se ukršta sa svakodnevnim životom i tvori nešto čime nas pesnik sve vreme drži čitalački budne.
Haliović tematizuje migracije slikama prepunim hladne tuge, gorke rezignacije, praznine („Stolovi“), što je u našoj književnosti velika i još nedovoljno obrađena tema. Ipak, socijalno nikad ne preliva nad lirskim, metafizičkim. Lirski subjekti njegovih pesama često su ljudi iz naroda, na sve strane se srećemo sa njihovim sitnim pakostima ili pak dubokom mudrošću koja nastaje iz živog iskustva, a često i u njihovom prepletu („Trava i dim“). Upravo to su i grane i koren onog prastarog drveta iz naslova. Zlo je konstantno, neuništivo, od smrti i nasilja može se samo bežati, a tek pojedini trenuci su male dobijene bitke i one se dobijaju gestovima proporcionalno onoliko naizgled škrtim koliko su u isto vreme duboko mudri i humani. Halilovićeva poezija dosledno je antiratna (izvanredna kratka pesma „Čovek čita oglase posle rata“); govoreći o zločinu, nasilju, o animalnom, ona govori ubedljivo protiv njih. Angažovana bez potrebe da bude pamflet, uvek zadržavajući zaumni sloj, ona i o konkretnim ljudima govori uzdižući ih do simbola, tako da svaki čitalac u tom iskustvu ne pronalazi samo svoje, već i slojeve postojanja koje otkriva u zapitanosti. Pesme „Jelen u šumi“ i „Pade telefon u reku“, iako autopoetičke, ni najmanje se misaonošću i tonom ne odvajaju od celine zbirke. U njima je egzistencijalna zebnja, strah od praznine koja u prošlosti ostaje iza nas, a tragovi o našem postojanju nestalni su čak i u nama („ova je pesma grob te pesme koju sam izgubio“).
Prarodiditeljski greh neizlečiv je i u „Sekvoji“, u vezi s tim, spolja gledano, nema baš nikakve utehe. Međutim, ovakve su zbirke poput medikamenta sa oznakom trougla: ukus je često veoma gorak, vrlo je bitno dobro odrediti dozu da ne dođe do daljih komplikacija, a ozdravljenje je možda tek beg onog malog kengura u utrobu majke s početka. Prava je nada ona koja dolazi kada svaka nestane. Za čitanje poneke zbirke potrebno je, sem iskustva i umešnosti tumačenja, i hrabrosti da se pogledamo kakvi smo, spolja i iznutra, i da nađemo način da se ne uplašimo onog što smo videli. Ovo je jedna od njih.
