NESTVARNA

Ah kako mrzim i Tebe i sebe što mi se dopadaš silo baš takva,

Tuđa, ničija, slobodna, 

Ne ohola, već ponosna, apsolutno svoja.

I ne znam kako sam toliko dugo živeo bez svesti o Tebi, sâm,

Ni poznavao Te pre, a kao da od rođenja jesam.

Dok uznemirava me savršenost skladna Tvoja,

Zrela.

Jer ne mogu otkriti joj baš manu nijednu,

Koja bi opet čista vrlina bila i kada bi je, začudo, imala.

Uzbuđuje me do milja Tvoj osmeh blistavi, oči neprozirnog dubokog mora nijanse,

Struk glatke mladice, belina izražajnog, “bezobraznog” nosa,

Dok mami me i ta namerno zamršena, preko oblih ramena puštena svetla kosa,

Uspravno sirensko telo bezobrazno neodoljive lepote,

Pa zaboravljam da se u zvezde sjajne i mesec puni zareknem da Te više ne pominjem,

Bogu da se molim prestajem, 

da u crkvu redovno idem,

Ne verujući ni u onaj život drugi, ni u obećanje Svevišnjeg da rajem večno ću da se hranim, 

Ne bih smatrao ništa za vredno i sveto,

I ne bi postojao niko kao Tebe da ga tako do bola zavolim,

Istovremeno da Te od sebe mahnitog za inat odvraćam, 

Da Te do poslednjeg daha od svih uporno branim. 

A tek one usne Tvoje višnjeve, na poljubac nenametljivo pozivajuće, nežne,

Kao vino tečne.

I zubi od snega koji kidaju mi i srce i zajapureno lice nemilosrdno,

Onda bezuspešno nastojim da sa Tebe svoju pažnju skrenem, 

Da kobajagi odagnam čas smerne, čas one misli grešne,

Izgubljene, neutešne,

Maštovite, zapletene, zapravo blagoslovene.

Da ponešto drugo pometenom dušom i umom sagleda(va)m, 

Da razgovetno u staroj knjizi možda čak i neki red pročitam,

No nikako da smognem stranicu sledeću da okrenem njenu, 

Drhtavim prstima izgužvanu, ivicu savijenu, 

Iskrzanu.

I lažem da nisam ljubomoran na sve koji pogledom zabezeknutim Tvoj manekenski stas u hodu,

Noge vijugave, završetak njihov – ako ga uopšte ima!? – ne stižem ni da (u)vidim,

(Pritom ih u glavi višekratno pažljivo sa zebnjom kao da merim.)

Evo, pamtim kako si one večeri martovske u restoran ušla – samouverena, odlučna, diskretno našminkana,

Od mene gotovo drsko na kratko plemenito ukradena,

Nipošto osvojena, nimalo pokorena,

Onako visoka, pa još i na štiklicama tankim, ukusnim,

Sva od pamuka vazdušastog i bogatog somota satkana.

Ka mome stolu lagano kukovima njišući se uputila, moćna brodica sigurna, opuštena,

Nepogrešivo ka privremenom cilju zaplovila.

I kako su svi okolo nâs bezmalo zastali, ukočeni, omađijani, 

prema Tebi ta množina svoje farove je uprla, 

Čaše koktela pune kao hipnotisana nesvesno ispustila,

Od pojave Tvoje veličanstvene zatečena, sa ushićenjem preneražena,

I kako si na posletku, nakon zanosne muzike reči, ne osvrćući se, samo mahnuvši za pozdrav šarmantno, 

U dugu noć, vlažnom ulicom, možda i zauvek od mene otišla.

Besnim zbog Tvoje zagonetne pameti i glasa anđeoskog zapanjujuće mekoće

Kojima se tobože nevoljno, bez ostatka predajem, divim.

I neprestano u sebe nostalgično prirodnost svežu upijam, otvorenost duha kojom neštedemice zračiš,

Magnetno odbija me nedostajuća Tvoja blizina,

Njome očaravaš, do ludila hitro me ustreptalog dovodiš,

Da, zavidim Ti i što umeš da sliku bilo čega tako lako celu sagledaš,

Da pokretom ruke otmene bledi svet odmah obojiš u zeleno,

Da ga pretvoriš u bistru vodu sreće,

U opojno mirisni zagrljeni cvet,

Onako zbiljski vedro, nehajno, 

U veselo kopno radošću plamteće.

Pričinilo mi se, na trenutak, da tada ostrvo jedno beše za nas izronilo bajno,

Samo za Tebe i mene,

Za zajedničke nepostojeće, buduće uspomene.

Često Te i sada viđam u snovima maglovitim,

Pa zavaravam se da i na javi Te srećem,

Nijednom juče, danas, da li ipak sutra!?

Kada nekuda bezglavo pođem, 

Kada za senkom Tvojom umišljenom zanesen krenem.

Da Ti stihove darujem ove sa česticama šumske tišine,

Bez nade, neba, sunca, spasa,

Bez značenja i smisla,

Kao lišće opalo, u meni sakupljeno, požutelo,

Nespokojno.

U odsustvu nedostupne, autentične suštine tužno svelo.

Sa obiljem slojevite ćežnje i daleke neobjašnjive vere.

Na mahove zagrcnut od slatke, nepojamno guste gorčine.