Ljiljana Sokolović: RAM ZA SLIKU
Ključ u bravi okrenu dva puta. Pritisnu jače i s naporom odgurnu masivna vrata. Dočeka je dobro poznat miris. Dom. S olakšanjem uđe i zatvori vrata za sobom. Sad je na svom terenu. Pogledom pređe preko svoje sobe. Sve je onako kako je i jutros ostavila. U stvari, sve je uvek onako kako i ostavi… To saznanje je sve manje raduje, svakim novim danom, priznade sebi sa uzdahom.
Draga lica je dočekaše sa fotografija. Uokvirena su različitim ramovima. Pažljivo ih je birala. Za Natašu beli. Ona tu boju voli. Bela je i njena maturska haljina na slici. Blistav osmeh, detinji još uvek, iako pokušava da frizurom i šminkom ostavi utisak starije devojke. Oči boje kestena. Kao njene. ,,Oči kao baka LJubine!“. Još uvek se seća te rečenice kad su joj javili da je dobila unuku. Osmehnu se. Koliko je godina prošlo? Dvadeset. Dvadeset Natašinih rođendana… Dvadeset ručno pisanih čestitki na unukino ime. Povratnih tek nekoliko… Nema se vremena. Pogled joj skrenu ka Dimitrijevoj slici. Za njega ram sa reljefom. On je u večitoj potrazi za zanimljivostima. Stalno je u pokretu, u nekim dešavanjima. Slika sa odbrane diplomskog rada. Student za primer. Ponosan i samosvestan. Takav je on… I sam sebi dovoljan.
Odmota dugačku maramu sa vrata i spusti je na fotelju. Da skuva čaj ili kafu… Nema danas volje da rešava tako teške dileme. Ostaviće tu odluku za kasnije. Spušta se na omiljenu fotelju. Fotelja je odavno postala deo nje. Sada je već sigurna da nas stvari ne oblikuju, već da ih vremenom mi doteramo tako da poprime naše obličje, da liče na nas. Iako ih mi biramo, karakterne crte naše ličnosti vremenom postaju i njihova osobina. Zato tu fotelju i voli. Ona joj pomaže da ostane to što jeste. Čuva je. Pruža utočište. Teši. Raduje se sa njom. Razume je.
Bezvoljno spušta ruke na krilo. Kao da gleda u neko strano telo, u te staračke prste koje jesu njeni, a koje njen ne toliko stari duh mora da prihvati kao svoje. Nove neželjene fleke se sve češće pojavljuju i ne odlaze. To je i danas zaključila kad je potpisivala ugovor, kada su i oči troje mladih ljudi bile uprte u njene ruke. Zastidela se tada, a onda shvatila da nema razloga za to… Ona je starica. Takvom je vide. Koliko različitih života živimo u jednom telu. Sećanje je odvede u neki njen davni svet. Vesela, nasmejana, puna volje i vedrine. Zaljubljena. Srećna. I sada tu sebe čuva negde unutra, ali pod teretom godina, i života, i saznanja da zaboravlja, sve ređe je viđa na sebi… Umori je ovo razmišljanje.
Još jednom pređe pogledom po sobi. To je to. Pored fotelje strpljivo je čekao kofer. Bordo boje. Velik i pun. Nije bilo lako odlučiti koje stvari da stavi u njega. Šta da ne staviš kad si u sve sebe ugradio? Koji deo sebe da izostaviš, da ga se odrekneš… Da izdaš? Godinama predmeta oko tebe ima sve više, ne zato što su ti preko potrebni za život, već zato što ti trebaju da bi ti bio živ. Da ti kažu da si bio mlad. I lep. I potreban drugima. Da si i ti nekada bio zanimljiv, da si imao preokupacije… Neki hobi kome si se sversrdno davao… Neke slike koje si stvario vođen svežim idejama, razmišljanjima… Putovanja… I ti si voleo, hrlio napred, planirao, gradio. I ti si bio potreban nekome. Bio si nekome važan. Imao si i stvarao si život.
Gleda razglednice, uspomene sa putovanja, zatim fotografije udenute u staklo vitrine. Cik- cak ivice. U uglu naziv fotografske radnje. Zamagljeni pogledi. Uredne frizure. Cvet u kosi. Maramica odmereno izvučena iz revera. Nekada su detalji bili od presudne važnosti, uzdahnu. Danas … Važne su samo velike stvari. Velike želje. Velike mašne. Velika svetla. Ono što je za svakoga.
Umoran pogled joj se još jednom zaustavi na slikama unučića. Te slike neće poneti u svoj novi… dom? Kako strano zvuči topla reč… Neće ih poneti. Ostaviće ih ovde gde se zbog svojih najdražih radovala, tugovala zbog njihovih tuga, nadala se njihovoj sreći, ponosila se njihovim uspesima. Ovde je željno iščekivala njihov poziv, razglednicu iz neke daleke zemlje… Dugo bi ih razgledala i danima bi analizirala rukopis. Činilo bi joj se da gleda u ono milo lice koje ih je pisalo. Bila bi srećna što su se setili svoje bake. Bila je nekome važna. Potrebna. Zato će ih ostaviti ovde gde je živela za njih. Dovoljno dugo za njih. Otići će tamo gde će živeti za sebe. Da sebi bude potrebna. Da sebi bude važna. Bar još neku godinu … dok ne postane sećanje.
