Shvatiti život nonšalantno ili (pre)ozbiljno?
Dok trepneš svakako mine, a ta se zagonetka ne odmerava ciljno.
Moliti se bogu ili moliti za milostinju?
Biti gospodar ili sluga, ukazati poštovanje svakome a ne privoleti se do kraja nikome.
Kako se ponašati da bi bio celovito zdrav i slobodan, svoj na svome?
Da li smo danas obuzeti solipsizmom, razarajućom mržnjom, agresijom, grubim etiketiranjem?
Dok se neki urnišu radom da bi zaboravili na unutrašnji bol i muku, neki na drugoga ili pak na sebe bez razmišljanja dižu ruku.
Da li je spas koji nam izmiče u neprekidnom traženju bilo sopstva i istine, bilo utehe u porodu, u putovanjima ili u čitanju?
U gluvom ignorisanju surovosti okruženja, u opipljivom kreiranju večnosti bez dodira sa narastajućim zlom?
Sve trkom, u kas.
U susret imaginarnoj budućnosti, bez uspomena,
Strepim i bez emocija, ali zasigurno – bez nas.
Mnogi se okreću grehu bez kajanja, brojni olakom lenstvovanju.
I često slutim da u našem dobu u bilo čemu nema pravde,
Možda samo u odabranim glavama, a i u njima povremeno, magleno,
Bledo i sumorno.
Odumiruće, bolesno.
I, uprkos mnoštvu dokaza, ne želim da verujem da je u savremenom svetu prevaziđena duhovnost i mudrost,
Da ih, ne od juče, sve više snažno potiskuje sila, novac, moćnici iz senke,
Beskrupulozna korist.
Nedovoljno je principijelnosti, moralnosti, što i za takozvanu vladavinu prava vredi.
A previše ličnog, sebičnog, politikantskog, pragmatičnog.
Katkad ciničnog, katkad banalnog.
Nekada davno verovao sam da su zadovoljstvo i sreća jedno te isto.
Pa sam posle počeo da smatram da su zadovoljstva one prijatnosti koje traju kraće, da ih ima malih i velikih, svakad prolaznih.
A da je sreća trajnija, slikovitija,
Nešto itekako slađe.
No, pritom ne mislim jedino na slučaj sticanja određenog dobitka, niti na ono kada za malo izbegnemo nezgodu neku.
Sreću magičnu ali prilično retku.
Prvenstveno osećaj punoće i osećanja pozitivna koja doživljavamo imam u vidu, posebno ako su s nekim ko nam toliko znači uzajamna,
Tada su božanstvena, čarobna,
Blagoslovena.
Ili onda kada dođemo do novih saznanja, kad nas obuzmu zanimljive ideje,
Kada sâmi stvorimo dela kulturna, originalna koja nam se čine kao otkrića smislena,
Nemarginalna.
Tada nas obuzme milina, gotovo beskrajna, nepojamna.
I za nas i za druge inspirativna toplina, integralnosti čoveka dostojna.
Pa sam zaključio da su zadovoljstva ipak plića i uža, a da je sreća ono dublje, šire.
Kôd istinske ozarenost duha i tela,
Ne samo određena pusta nada,
Već miris besmrtnosti i svetlost unutrašnjeg mira, identiteta, radosti, sklada.
I čini mi se da lepota postojanja nije jedino u simetriji, u razlistanom bogatstvu,
U nekom redu, ili nasuprot u vetrovitom hiru,
Nego u njihovoj sprezi, u dinamičkoj ravnoteži.
U ljudskom plodotvornom nespokoju, u titrajućem našem nemiru.
I u suptilnim valerima, a i u tmini,
Na utrini, u moru, pesku, na nebu,
U vinu, u zelenilu, u razgovorima umnim i teškim,
Ili u samotnom meditiranju, ne retko i u prepečenom hlebu,
U plutajućim oblacima, zvezdama,
Kao i na zreloj mesečini.
Nipošto u nerazgovetnom, pomirljivom ćutanju.
No, sreća je i u očima obojenoj veličanstvenoj tišini
U kojoj su reči suvišne jer je prožima silina poverenja.
I autentičnih čvrstih uverenja.
Za tû vrednost, za raskoš bivstovanja se bori, izgara, premda se ona neizvesno i samo mestimično ostvaruje, javlja.
Njoj se sa žarom, strasno i na javi i u snovima bezmalo neprekidno teži.
Tako se od smrti i ništavila, bar u mnogočijoj glavi, mahom uspešno beži.
Napokon, držim da priroda stvari ima dragocenu, odgovarajuću formu, tek neznatno podređenoj sadržini.
Isprepletane, stvaralački upakovane približavaju nas obe i vlastitoj i njihovoj monolitnoj suštini.
Zoran R. Tomić
