Iso Lero, osuđivani kriminalac i pesnik

Iso Lero, sa Dorćola, više puta osuđivan. Neki su ga nazivali donom beogradskog podzemlja, a on je bio i pesnik.

Zbog džeparenja i šibicarenja zatvorski život upoznao još kao maloletnik. Padao je u oči svojom sićušnom konstitucijom. Bio je žgloljav, neuhranjen, ali prznica.

U Centralni zatvor dospeo je 1976. godine zbog tuče na autobuskoj stanici u Beogradu. Zbog “zavidnog” renomea koji je već stekao, dobio je status vrlo opasnog momka. To se veoma često održavalo i kroz njegovo ponašanje. Nije prezao ni od zatvorskih stražara, niti od ostalih zatvorenika. Bilo je malo onih koji su se usuđivali da ga osporavaju ili da ulaze u sukobe s njim. Stalno je prigovarao zatvorskim čuvarima i isterivao pravdu.

Vremenom se Iso Lero Džamba posvetio izučavanju krivičnog zakona. Mnogi su ga sa nevericom slušali kako napamet, kao pesmicu, doslovno recituje sve paragrafe KZ. Zato su ga mnogi pritvorenici, naročito oni koji nisu imali novac za skupe advokate, molili da im upravo on piše žalbe i podneske, jer je to radio bolje od mnogih advokata.

Ima kriminalaca koji i danas tvrde da nijedna žalba koju je on napisao nije skroz osporena i da je makar delimično usvojena.

Uporedo sa “pravničkom” delatnošću pisao je i pesme. Svaku je, neizostavno, čitao dežurnim komandirima. Bile su to ljubavne pesme, tanane, čulne, melanholične, setne. Mnoge od njih je otpevao Džej Ramadanovski koji je bio njegov brat od tetke. Odrasli su u istom dvorištu u Dobračinoj ulici na Dorćolu. Iso Lero je napisao pesmu: “Uspeo sam u životu…”

Iso je bio izuzetno neobičan čovek. Postojala je u njemu raspolućenost između potisnute emotivnosti i surovosti uličnog života. Kada bi iz svoje zatvorske sobe čuo da stražari tuku nekog u susednoj sobi, počinjao je zaglušujuću lupnjavu po vratima, uz lavinu pretnji upućenih stražarima. Kada bi oni, potom, ušli u njegovu sobu, nastavljao je da se svađa, i unosi im se u lice.

Ponašao se kao čovek koji se ne plaši bilo kog zatvorenika ili bilo kog čoveka.

Koliko god batina da je dobijao, stalno je iznova nastavljao svoje buntovništvo. Stražari su ga često izvodili na hodnik da bi ga tukli. Ponekad je uspevao da im se otrgne i skoči na prozor, da bi kroz rešetke, sa unutrašnje strane, lomio staklo kojim je pretio da će poseći sebe, a i njih. Izgledao je u tim trenucima kao pobesnela zver. Nepredvidiv, razjaren.

Sledilo mu je smeštanje u samicu i vezivanje. Danima je bio vezan. Besni stražari su mu pritezali lance, koji su mu se urezivali do kostiju. To mu je smanjivalo cirkulaciju u šakama i stopalima, i stvaralo velike otoke. Nikada zbog toga nije jaukao, niti tražio milost.

Naročito je bio ogorčen i surov prema pritvorenicima koji su tu bili zbog silovanja žena ili seksualnog zlostavljanja dece. Gajio je neskrivene simpatije prema onima koji su bili optuženi za privredni kriminal.

Bio je vrhunski bokser i to majstorstvo pokazao je u klubovima boksujući za Crvenu zvezdu i Radnički. Džamba je na ulicama Beograda važio za veoma korektnog momka velike hrabrosti, snage i lepih manira. Ušao u legendu sa mnogim fascinatnim akcijama na slobodi i po mnogim ranjavanjima i ožiljcima, i da je išao golim rukama na noževe i pištolje i fizički mnogo jače protivnike.

Bio je visok 170cm, težak oko 70 kg, ali je pesnicom udarao kao čekićem i bio je brz kao mamba. Udarcem je “izuvao je iz cipela”. Bio je poznato lice u beogradskim lokalima…

Džamba je umeo da napravi pare i držao je lokale po Dorćolu, ali na njegovu teritoriju počinju da upadaju Arkan i Jusa Bulić. Sukob Džambe i Arkana potiče još iz odsluženja kazne u Zabeli kada je Džamba pretukao Arkana i ostavio mu ožiljak na licu.

U beogradskom podzemlju raširena priča kaže da je marta ‘92. godine Iso Lero Džamba u kafani “Zona Zamfirova” pucao u Ražnatovićevu fotografiju.

Arkan se čuo sa Lerom i rekao mu da ne želi svađu i da on zadrži Dorćol, a Dedinje je Arkanovo.

Kobnog jutra 23. septembra 1992. godine Iso je došao u kockarnicu na šestom spratu “Beograđanke” koju je tada obezbeđivala agencija “Delije”, a čiji je vlasnik bio Arkan. Već na izlazu iz lifta Džamba se, navodno, sukobio sa žestokim vratarima. Nije hteo da plati ulaznicu, a posle kraće prepirke pljunuo je Arkanovu sliku. Kao po komandi, momci iz obezbeđenja pretukli su Isa Lera. Snežana Lero, Isina supruga, tužila je kasnije sudu četvoricu Arkanovih ljudi koji su, tvrdi ona, pretukli i u nepoznatom pravcu odvezli njenog Džambu.

Još uvek se prepričava da je gomila Arkanovih Delija/Tigrova među kojima su bili Vuksan, Šuca i Gojak, pretukla do smrti Džambu rukama, nogama i kundacima pušaka, strpali ga u gepek i odvezli u Erdut gde su ga uzidali u temelje Pejine benzinske pumpe.

Kako pišu Legende devedesetih, tadašnji šef obezbeđenja “Beograđanke” Vukašin-Vule Gojak, koji je po sopstvenom priznanju prvi udario pripitog Lera, objašnjavao je kako Arkanovci nemaju ništa s Džambinim nestankom: “Udario sam ga nekoliko puta pesnicom da bih ga onesposobio, pa on je pre toga uperio nekakav pištolj u čelo mog kolege. Pošto smo ga smirili, ubacili smo ga u lift i izbacili na ulicu”, pričao je Gojak tvrdeći da ne zna šta se desilo s Džambom nakon incidenta.

Vule Gojak ubijen je hicem iz snajpera sredinom septembra 1997. godine ispred diskoteke “Ric” u Košutnjaku.

U predizbornoj kampanji 1993. godine predsednik SRS Vojislav Šešelj tvrdio je da ima neoborive dokaze da je Arkan organizovao ubistvo Ise Lere. Šešelj je čak javno govorio da ima svedoka, očevica Džambinog ubistva.

O smrti Isa Lera za Balkan info je govorio i Nebojša Tubić Žabac:

Svoju verziju o smrti Isa Lera dao je i voždovački kriminalac Zoran Branković Lepi:

Na internetu se pojavila i životna priča o Isu Leru, sa fotografijama…