Putopisci o Novom Pazaru

piše: Enes Halilović,

izvor: oko.rts.rs

Mnogi su putopisci dolazili i prolazili. Kako oni čitaju gradove, tako i čitaoci čitaju duše putopisaca koji kroz gradove i kroz krajeve pronose svoje utiske ili ponekad nose predubeđenja. Istine putopisaca pamte se kao istine, a izmišljotine kao izmišljotine. Bilo je kroz istoriju mnogo smešnih putopisa. Antonije Diogen tvrdi da je ploveći ka Arktiku stigao nadomak Meseca. Nije, dakle, uvek verovati onima koji prolaze nekim krajem i zapisuju. Ipak, najbolje je da utiske putopisaca uporedimo sa savremenim viđenjem gradova i narodnih sklonosti.

Benedikt Kuprešić (1490-1531) bio je prevodilac austrijskoj delegaciji koja je krenula u Carigrad da pregovara sa Osmanlijama o miru, nakon pobedonostnih osmanlijskih pohoda severno od Save i Dunava. Kuprešić je Slovenac, piše na nemačkom jeziku, a prevodi na latinski. Njegov putopis objavljen je 1531. godine. Pisac pominje da je po vedrom danu, 20. septembra, iz Nove Varoši jahao lepom poljanom, prelazi reku Uvac i penje se na veliko brdo sa kojeg se jasno mogu videti i Dubrovnik i Carigrad, i Smederevo i Bosna. Milisav Savić pisac knjige “Terra Rascia” smatra da Kuprešić ovog puta preteruje, što mu inače nije svojstveno. Savić smatra da ne postoji brdo sa kojega se mogu videti i Duborvnik i Carigrad, Jadran i Bosfor. “Valjda iz tog razloga on i ne navodi ime tog vrha s kojeg se vidi čitavo Balkansko poluostrvo. Za svaki slučaj: jer ako bi naveo ime, neko od čitaoca koji bi se našao na tom istom putu, mogao je da ga opovrgne”, piše Savić.

Kornelije Duplicije Šeper (Cornelius Duplicius Shepper 1503-1555) ostavio je zapis o poseti manastiru Mileševi. Sreo je kaluđere koji su radili u polju; oni su tvrdili da Sveti Sava potiče iz porodice Lincijeve kojega je ubio car Konstantin. Šeper međutim ne veruje u njihovu tezu i tvrdi da je Sveti Sava bio Sloven. I Benedeto Ramberti (Benedetto Ramberti 1503-1547) je posetio Mileševu kada je sa svojim rođakom, inače diplomatom, putovao od Dubrovnika za Carigrad. On tvrdi da su mu kaluđeri grčke vere i nošnje pokazali očuvano telo Svetog Save, ali i zapisuje informaciju da manastir dobija podjednako darova od Turaka, Jevreja i hriščana. Ali iznenađenje tek sledi! Ramberti je preko Sjenice stigao u Novi Pazar, grad u kojem vidi živu trgovinu i mnogo dućana turskih i hrišćanskih. U varoši vidi bistru reku (Rašku) koja se uliva u Moravu – što nije tačno – Raška se uliva u Ibar, ali Ramberti dalje tvrdi da je u mestu Ibar – koje ne postoji danas, a možda je postojalo – video mitsku reku Hebros koja teče u podnožju Srebrene planine. Da li je pod Srebrenom planinom smatrao Kopaonik ili Rogoznu? Ako je o Rogozni reč, zaista je bila prepuna rudnika kao i Kopaonik, a njena reka zove se Izbička reka. Planinu Hebros pominje Ovidije kada govori o Orfeju.

Srebrenu planinu pominje i Žan Šeno (Jean Shesneau) koji prolazi ovuda 1547. i navodi da je “mučna i visoka”; iz nje se vadi srebro za sultana. Godinu dana posle njega ovim putem prolazi i Žak Gaso (Jacques Gassot 1525-1585) koji takođe Novi Pazar imenuje mestom razvijene trgovine i takođe pominje Srebrenu planinu kao mesto odakle se vadi srebro za veliki prihod sultana, a planinu opisuje kao veoma tegobnu. I Italijan Katerino Zeno (Catarino Zeno) koji je 1550. godine putovao za Carigrad pominje Srebrenu planinu, ali smatra da je Kopaonik turska reč (Coparenih). Tu je boravio u selu Ostraće (Ostrate) koje može imati starogrčki koren. Možda se u tom mestu nekad proizvodio crep. Zeno je ušao u kuću domaćina Konstantina koji ima šest oženjenih sinova koji pak “imaju 12 kćeri, sve lepe.” Italijan navodi da je to lep kraj, bogat stokom i izvorima, sa privilegijama od sultana da ne plaćaju porez i da im se sinovi ne mogu oduzeti za janičare.

Pjer Leskalopije (Pierre Lescalopier) putuje širom Evrope, a 1574. kreće kao i mnogi prethodnici od Dubrovnika do Carigrada. Za kulinare je važan podatak da je u Mileševi poslužen čorbom od praziluka, ribom i crnim hlebom. U istom manastiru poslužen je i Žan Palern Forezjen (Jean Pelerne Foresien 1557-1592) koji 1582. beleži da je gostoljubivo pozvan na ručak sa mesom. “U manastiru sve narode lepo primaju i goste čitav dan, bez ikakvog plaćanja”, navodi Forezjen.

Dnevnik putovanja mletačkog ambasadora Paola Kontarina (Paolo Contarinu) pisao je nepoznati pisac, sluga. On navodi da u Prijepolju pored kuća sade hmelj da bi dobili pivo “koje piju umesto vina.” U Mileševi, kaže putopisac, službu služe na grčki način, na srpskom jeziku, a snabdeveni su hlebom, vinom i stokom. Isti pisac u Novom Pazaru beleži šest hiljada kuća, od toga sto hriščanskih i navodi da su žitelji ovog grada vešto u izradi predmeta od gvožđa: buzdovani, katanci, medenice… Kaže da žitelji Novog Pazara gvožđe iskopvaju u Gluhavici. Tu je mesto drevnog rudnika, nedaleko od Tutina. Pominje i dva manastira: na brdu Sveto Đorđe (verovatno misli na Đurđeve stupove gde u tom trenutku boravi 15 kaluđera) i Sveti Petar (verovatno misli na Petrovu crkvu gde u tom trenutku borave dva kaluđera). Za ljude u Novom Pazaru ovaj sluga putopisac kaže da su dobri, ali sluga Foks (Fox), unajmljeni pisac, koji piše putopis Hari Kevendiša (Harrie Cavendish 1550-1616) 1589. navodi da je Novi Pazar “lopovsko mesto”. Foks piše: “Prođosmo pored Novog pazara, ali ne uđosmo u varoš, jer nam naš janičar reče da je to lopovsko mesto poznato po brojnim ubistvim i pljačkama”.

Foks primećuje i da su ljudi u Srbiji i u Bosni “siromašni, priprosti i rđavo obučeni.” On vidi ljude koji oru malim volovima i ističe bolnu činjenicu koja ima ogroman uticaj na viševekovnu ekonomiju ovih prostora: “Njihovo oranje izgleda kao da je riljano.”

Iako se kod sluge Paola Kontarina navodi da Novi Pazar ima šest hiljada kuća, samo trideset godina potom, 1610. Marin Bici (Marin Bizzi 1570-1625) tvrdi da Novi Pazar broji tri hiljade ognjišta. U ta vremena često je kuga morila ovaj grad, te je moguće da je došlo i do naglog smanjenja populacije. Bici u novopazarskom kraju viđa mnogo jabuka i oraha, i voće zasađeno pored puteva, zbog plodova i zbog hlada.

A kako Novi Pazar vidi Pjer Lefevr (Pier Lefevure) koji ovuda prolazi početkom 17. veka? “Ovaj svet jako voli dokolicu u kojoj je odrastao i na koju je navikao. Po ceo dan se odmara i najviše vremena je pred vratima, ispod kućne strehe koja se nadnosti na ulicu i zabavlja se u međusobbnom razgovoru i posmatranju prolaznika; nikad se ne vidi u šetnji.” Putnik koji danas prošeta kroz Novi Pazara ne bi se začudio opisu Lefevra.

A najpoznatiji putopisac među osmanlijskim putopiscima Evlija Čelebija (1611-1689) u Novom Pazaru je video 48 vrsta jabuka i 35 vrsta krušaka. I video je jazove – vodu izvedenu iz Raške kojom su žitelji vekovima zalivali bašte. Jednog od tih jazova, koji naseljem Lug ide do biblioteke, seća se i potpisnik ovih redova, ali su 2007. “stručnjaci” taj jaz zatrpali.

Dve autorke koje su istraživale Slovene pod Osmanlijama, Georgina Mur Mekenzi i Adelina Aulina Irbi, došle su 1863. u Novi Pazar i u Tutin. One smatraju Novi Pazar glavnom stanicom na putu od Carigrada prema Sarajevu, dakle daju mu u tom času primat u odnosu na Skoplje. Posetile su i Deževu za koju znaju da je tu nekada boravila, kako kažu “volela da sedi”, porodica Nemanjića. S tim u vezu, i danas u narodu ima predanje da je Rastko Nemanjić rođen upravo u zaseoku Deževe koji se zove Miščiće. One tvrde i da “ovde negde” leži dvor Cara Dušana.

“Jednu gomilu kamenja na obali reke Raške narod zove kućom Reljinom, a pripada onom okriljenom junaku koga ćete videti u svakoj galeriji srpskih junaka”, navode autorke. Reč je, naravno, o Relji od Pazara koji je poznat i kao Relja Krilatica, istorisjka ličnost Hrelja Ohmućević(umro 1342). Bio je velikaš srpske srednjovekovne države u vreme Cara Dušana. Zna se i da je bio u službi već u doba kralja Milutina. No, možda važnije od istorijskih spisa, narodni pevači vele da je Relja pobratim Kraljevića Marka.

Dve britanke, nedaleko od Novog Pazara, ispituju i jednog čauša koga su srele na drumu od Novog Pazara prema Tutinu. Pitaju o junačkim sposobnostima Arnauta, Vasojevića i Bošnjaka. Sagovornik kaže da su Vasojevići vrlo dobri junaci, dobri junaci na pušci kao i Arnauti “ali su Bošnjaci na konju junaci – ta nema im para u celom svetu” – kaže čauš, a gošće zapisuju.

U Tutinu dve Britanke razgovaraju sa glavom u porodici Hamzagića i primećuju da mu jedna prostorija u kući izrupčana od metaka. Ovaj Hamzagić je bio prinuđen da puškom brani svoju kuću, posed i porodicu od razbojnika koji su tražili priliku da ga opljačkaju. Dakle, puškom je čuvao san članova svoje porodice ne tako davno – pre tačno 160 godina.

Stil nekih putopisaca, iako štur, poetičan je, i rasni pisci bi mogli mnogo naučiti. Marin Kaboga (1673-1740), Dubrovčanin, došavši u Prijepolje kaže da je video čoveka visokog oko 80 centimetara… “videsmo starmalog koji beše dug lakat i po dubrovački, brade duge kao u obična čoveka, rekoše nam da ima ženu i decu oženjenu, ako mu neko drugi nije pomogao da učini.”

I Dubrovčanin Simo Budmani( 1703-1764) dolazi u Novi Pazar 1734.godine, ali ne piše o boravku već beleži reči, turcizme, zagonetke i poslovice. Lokalni Srbi žale se na svoj položaj i Budmani zapisuje ovaj izraz: “Jedva tečemo”, ali se žale i na sveštenike da su “grđi” – jer naplaćuju svetu vodicu, prekađivanje i ulazak u kuću.

Pored gore pomenutog Relje, još jedan junak iz narodne poezije našao se u mastilu putopisca. Na Rogozni, nedaleko od Novog Pazara, u selu Banjska, obreo se Miloš S. Milojević (1840-1897) koji svedoči da je video razvaline gradića Strahinjića Bana i tvrdi da je gradić razorio Vlah Alija sa 12.000 janjičara još pre bitke kosovske.

Dragi čitaoci, videli ste šta sve imamo i u čemu smo oskudni. Ovaj tekst napisan je sa ciljem da ukaže na jednostavnu činjenicu: do ulaska u XX vek mnogo je više svedočenja onih koji su prolazili kroz ovaj kraj nego onih koji su živeli u njemu.

u tekstu korišćeni podaci:
Milisav Savić, Terra Rascia
Mekenzi, Ibri, Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi