…ili je sat bio u kvaru, ili socijalizam nije dozvoljavao da mu vreme otkucava crkveni sat”. (Bernhard Šlink, Unuka)
Pred nama u Srbiji, maltene u svakom periodu, dva su uopštena, naoko oprečna viđenja humanosti oličena u sledećim citatima: “U kamenu ništa ljudsko, u ljudima sve kameno” (Ivo Andrić). “Izvor naše sreće je u subjektivnim osobinama: plemenitom karakteru, preduzetnom duhu, sretnom temperamentu, vedrom umu i zdravom telu” (Artur Šopenhauer). Doista, gotovo svakad smo između krajnosti, na unutrašnjoj i spoljnoj vetrometini, na ivici margine. Uz tô, kao da nam nedostaje samopouzdanje, optimizam, pozitivan stav prema životu. I, ne po izuzetku – baš čovečnost.
Setih se namah jednog upečatljivog niza scena iz romana Slobodana Selenića Pismo/glava: Zlata, pripadnica “poražene” građanske klase, boravi često sama, krećući se “kao sablast” u svom beogradskom stanu, nakon neprebolne porodične tragedije – zatečena drastično novim okolnostima u vremenu nedugo posle završetka Drugog svetskog rata. Već u zrelom dobu, ophrvana potištenošću i crnilom svakodnevice. U ličnoj promašenosti, u očaju i praznini, ona fanatično čisti prašinu, glanca do iznemoglosti nasleđenu srebrninu, uređuje fioke, te hekla – dok od nje otuđeni sin i njegov otac, njen muž – kao izdanci jugo-komunističkog nezaustavljivog talasa lišenog profinjenosti – ćutke promiču pored nje, obeduju s malo reči savršeno se razumevajući, dok subotom rastavljuju napolju vanbrodski motor a “nedeljom pecaju”.
Avionski let na liniji Beograd-Krk-Pula, pa odatle autobusom do Rovinja, doneće mu, i sâmom udaljenošću od Beograda, tako nasušan spokoj i razrešenje dilema koje su ga mučile – nadao se Miroslav jednog ranog proleća koncem osamdesetih godina. Željan novih lica i pejzaža, istarskih zaliva, mirisa mora, pogleda na ostrvo Katarina. Kada je grom iznenada udario u avion na noćnom letu na prilazu Puli – doduše bez ikakvih posledica – Miroslav se namah ozbiljno zapitao: ko je on u stvari, čemu teži? Zašto i od čega beži? I da li ikako i ikamo može pobeći?
Ekstremizmi i suprotnosti, smenjivanja različitih ideologija, dobrog i lošeg ukusa, primitivizma osionih ratnih pobednika i nevesele istorije, rušenja jednih tabua i građenja drugih, željenog lepog vaspitanja i svestranog obrazovanja, “zaleđenog” patriotizma i pukog nacionalizma garniranog šovinizmom, licemerja, gole sile, populizma, surovog okruženja, prevara, svetskih presaldumljenja. Podmuklih zavera, “dubokih grla” i plitkih umova. Večito smo u makazama: određena prethodna politička radnja, nečija volja, odluka – obično je samo jedan od uzroka ovdašnjih nevolja, narastajućeg zla. Pored naivnosti, gluposti, odsustva vizije. Pritom, Miroslava je poražavalo višegodišnje učestalo davanje prednosti materijalnom nad duhovnim.
Smestivši se pristojno u jednom malom rovinjskom hotelu, on zaključi, vajkajući se, zagledan u nebo i sjajno plavetnilo vode: “Nema čistih solucija, zabluda je da u svetu, u ljudskom veku postoji sklad, odnosno (pro)nađe se on samo retko, kratko trajući”. “Tamo negde izvan vidokruga, na pučini, u vasioni – tešio se – mora da je ipak ovozemaljska, čovekova istina, ako ona uopšte postoji”. Pa će ona možda i do njega stići, u njegovu svest prodreti, bude li imao uporstva i sreće. “Uvek idi predaleko. Jer to je mesto gde počiva istina” (Alber Kami).
Inače, brojne su životne uloge čoveka tokom njegovog odrastanja i starenja, sve dok večno ne zatvori oči: privatne, profesionalne, društvene. Kumulirati ih uspešno vraški je težak zadatak. Čemu dati primat? Kada, u kom razdoblju? A oko nas svakad sijaset “novokomponovanih” javnih likova u svim sferama društvenog života, cveta površnost, malodušnost, bezkarakternost, kvarnost. Tajne službe, sive zone, “podzemni” finansijski tokovi. Stoga: “smelost, aktivizam, odlučnost, rizik a oprez” – zapisivaše na papiru tada u Rovinju Miroslav svoj budući kredo, planirani modus vivendi. Je li autentični lek utapanje u amorfnu masu ili pridruživanje gomili s pokušajem njenog prosvetljenja, preobražaja bar nekih iz nje? Nasuprot, ostati u relativnoj izolovanosti i onda kada si u skupini? S druge strane, nasušni su inegritet i postojanost čoveka, vera u boga – ma kako ga shvatali, kao nešto izvan nas, neuporedivo moćnije, šire – dosledna, stamena. Ali i emotivnost u rasponu između odašiljanja do primanja naklonosti, od izvora do spajanja, ušća parova ljubavi. “Da li je dirnutost niža vrsta ljubavi? Možda, ukoliko je tô sve (Bernhard Šlink).
Ima li izgleda da Srbija ikada bude idejno jedinstvena, homogena, pošto je ova i ovakva – bila i ostala – krcata sitnosopstveničkim, malograđanskim podelama, protivurečnim interesima? I nije tačno da je ključno objašnjenje narečene pogubne matrice u “boji” političkog vođstva, mislio je tada Miroslav – a i do danas ga takvo uverenje nije napustilo – već u nekim nakaradnim prošlim zbivanjima, u mentalitetu, u genetskom materijalu, u multietničkom sastavu. I u sticaju okolnosti. Ponajviše u neravnomernom, mahom niskom nivou nacionalne kulture, umesto negovanja legitimnih, trajnih stvaralačkih, moralnih i pravnih vrednosti. Pritom, neporeciva je drevna, duboka misao, vazda aktuelna: “A ja što ću, ali sa kime ću, malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga …” (P. P. Njegoš)
Pored ostalog, u životu je neophodno mestimično mentalno osvežavanje u vidu promene ritma, ugla i distance sagledavanja događaja i društvenih tokova, ređanja drugačijih slika pred očima, spoznaje različitih a dragocenih iskustava, u katarzičnom priznavanju individuzalnih i kolektivnih grešaka. U prilagođavanju surovoj stvarnosti samo onoliko koliko je neizbežno, a ujedno – u suštini ostati veran sebi, sopstvenim ciljevima i idealima. (Ako ih imalo poseduješ.) Dakako, uz postepena usavršavanja, poboljšanja. Elem, ko izgubi sebe – svoju svest, savest, misli, uspomene, ideje, izgubio je sve! Opet, vele gorostasi, “čovek, da bi se održao na zemlji, mora da zauzima neprirodan stav. Živeti znači: imati strpljenja da izdržimo u tom stavu. Kad izgubimo strpljenje, gubimo, u stvari, i život, sve i ako ostanemo da vegetiramo na zemlji” (Ivo Andrić). Otuda je bespogovorno na nacionalnom planu obezbediti i čuvati kako živote savremenika, sunarodnika (ali i suseda!) – njihove osnovne slobode i prava, tako i svetinje i grobove predaka. Ne nastojati po svaku cenu da nam se pod iščileli suverenitet vrate parčići okupirane teritorije kada su ih “u naše ime” neki drugi već ranije makar privremeno bahato prokockali – već prevashodno zaštiti svim političkim i diplomatskim putevima tamošnje ljude, njihovu čast i imovinu. Običaje i znamenja. Vlast nad svakim državnim prostorom je varljiva, vremenom se menja. Gospodari prolaze, nacije ostaju. Ili pak, ako nisu kadri da se održe na svetskoj pozornici – čitavi narodi vremenom stradaju, nestaju, uviru, iščezavaju u lavirintima ništavila.
Jesu li Srbi slični(ji) Hazarima ili Jevrejima? Iako na geografskoj raskrsnici i umnogome rasejani, a i po pojedinim tragičnim crtama srodni – Srbi nipošto nisu nalik ni Hazarima, ni Jevrejima. Uprkos dobranom rastojanju i dubokim razlikama u rasi, poreklu i tradiciji, mi bismo, mogli ponešto da naučimo recimo od Skandinavaca, Nemaca, Poljaka, Amerikanaca, pa i od Kineza. Ne u političkom smislu, već što se tiče stabilnosti, reda, monolitosti, nataliteta, vrednoće, tehnološkog napretka, blagostanja i socijalnih postavki, kao i filozofije bivstovanja. Mutatis, mutandis, razume se. Ne zaboravimo: previše je ovdašnjih uludo izgubljenih duša u minulim decenijama i vekovima – u ratovima, u prvom redu.
“Sasvim je sigurno da je došlo vreme da naš identitet kao ljudi za nas postane najvažniji: da naše zajedničko “biti čovek” prepoznamo kao naš prvi identitet, da smo pre svega ljudi koji su rođeni u ovom današnjem svetu da bi bili voljeni i da bismo voleli – mi smo povezani jedni sa drugima i potrebni smo jedni drugima” (Mairead Corrigan).
Zoran R. Tomić
