ŠTA, AKO NE POEZIJA? 

Ona je privilegija onih koji je s mukom i zanosom tkaju, 

I onih koji je pomno udišu. 

Te zavisni za njom neprestano bolno uzdišu. 

Ona je med čarobnih reči i sunčevo mleko koje nas u talasima opija. 

Neuhvatljivi leptir nežnih krila, mirisa neugaženog poljskog cveća i smenjujuće palete krhkih boja. Poezija je ta koja ume da (raz)budi a može i da leči,

(Ali i da ubode, da obori, da zastakli bolesne oči.)

Da donosi radost, zadovoljstvo i lepotu. 

Da rastvara rutinu, umor, gnoj i grozotu. 

Pa i kada ne pevamo o sreći, o svetlosti i sokovima zbilje 

Nego o  banalnostima, mukama, 

O ljudskim nevoljama, gadostima, o sramoti.

I smrti. 

Ona je krajnja oaza, pribežište toplo, 

Ona nas odvaja od prizemnosti, 

 U vazduhu pruža uporište i otkriva nebo bezmerno.

Poezija je uzvišeni paralelni tok, čistiji i veličanstveniji od onoga o čemu nam besedi.

Njoj se vraćamo svakad kada se od zla sklanjamo, 

U nju bežimo kad nas opkoli mrak,

Sustigne nabujala voda ili požar omamljujući, 

Kad nam se naprečac primaknu strahovi, do tada pritajeni, potonuli ili udaljeni. 

Kad nas okupiraju stvari beznačajne, raspoloženje turobno, misli tmurne.

A i kada se rascvala ljubav iznenada ugasi,

 A od Nje i od Nas samo uspomena u duši i na listu ostane, 

Poezija će zavodljivo svedočiti da smo ovom zemljom nekad ponosno hodili, prirodi se divili, ljubili je, 

Bogato bivstvovali, luckasto se provodili. 

Pa i posrtali, tle dodirivali, s krvlju se suočili. 

Onda se brzo podizali, sopstveni sudbinski put nastavljali. 

Poezija pamti da smo duboko tugovali, možda na trenutke isprazno filozofirali i buncali, 

Stvarali čuda ali i varali, promašivali, 

Očajni, siromašni, u čamotinji depresivni bili. 

Zbog mnogo čega teško patili, 

Zadesili se u rukama tuđim, grubim i ružnim, 

Delili časove dragocene s telima nepoželjnim, 

Zadihano srce parali i poklanjali. 

Tumarali u magli, sanjali, žudeli. 

Ali i sebe neštedimice davali, 

I ne retko žestoko bez ostatka neke i onakve tobože odabrane, 

I grlice i lisice, 

I pitome i opasnice, 

I device i grešnice, 

slučajnice i namernice, 

Strasno bar za kratko, čak i fantazmagorično, bez stida

Uzaludno voleli.

Zoran R. Tomić