BESMISAO BESMRTNOSTI

Plašim se umiranja, naročito ako ono traje dugo.

I bolesti, neizvesnosti i slabosti.

Nemoći i nepokretnosti. 

Ne zebem od sâme smrti, od čovekove lične konačnosti. 

A čak i da je ikako moguća šta da s besmrtnošću činimo? 

Sa životom bez kraja u okruženju koje se menja. 

U neprekidnosti raspoloživog vremena grizla bi nas dosada,

Umaralo ponavljanje i svega oko nas starenje. 

Saletale bi nas nikada usahle ambicije i, s budućnošću koja teče bez kraja i značenja, mirenje. 

Večita mladost je takođe sumnjiva.

Kao nedovršenost, stalno nadanje, nikada ostvarenje.

Bez nirvane i s nagomilanim sećanjima. 

Koja nas mestimice muče, progone. 

I na kajanje neretko nagone.

Besmisao besmrtnosti je što bi se njome prirodni tok i poredak života i stvari narušio,

Time bismo se lišili radovanja mlađima, poslovnim, profesionalnim sledbenicima,

A naročito potomstvu, nama bar malo nalik naslednicima. 

Uostalom, i ludo verovanje, gola slutnja o sopstvenoj večnosti je sebična, 

Dobrano prašnjava, ustajala, nemirisna,

Melanholična. 

Pošto i inače na zemlji nema dovoljno prostora i dobara. 

Pa zašto uopšte zauzimati mesto sudbinsko dolazećima?

Večnost ionako postoji. 

Iako nije naša. 

Individualno ničija nije. 

I bolje je tako, 

Jer sve se rađa i nestaje, novo neprestano plavi i opstaje. 

Ograničeno, zadato, te jednom i ono prestaje. 

Vreme je svakome poklonjeno, ne znamo kakvo i koliko srećno. 

Ali važno je da ga ne protraćimo, već da ga prema sopstvenim sposobnostima ispunimo. 

Da (p)ostavimo izvesne temelje vredne a i da ono ranije eventualno nadogradimo. 

Da se nečim valjanim dokažemo i sebi i ostalima. 

Da nastojimo da nas pamte i spominju po ljudskosti i stvaralaštvu, po delima. 

Možda i po herojstvu, dubokoj svakovrsnoj lepoti ako nam je svojstvena i negovana,

Po mislima, idejama, 

Po makar majušnim podvizima. 

Po pruženoj ljubavi svetu vascelom, posebno njegovim jedinkama odabranim, 

I po drugim darovima od srca, iz duše bez ostatka uručenim.

Zoran R. Tomić