Za M.
Susreli su se u Njoj bezgrešno plavetilo neba, more jadranske modrine i bledi mesec nad Gradom,
Dok planinske vrhove strelovite puste, smenjuju useci i smaragdne doline guste.
Jezero Skadarsko, ptičiji raj vegetacije bujne, mediranski koktel zelenila i vode,
Tajnovite močvarne.
Njena duga vrana kosa, talasasta, nežna pût i oštre crte,
Prodorne a blage zagasite oči žedno upijaju život, izazove mnoge,
Staze radoznalosti u razne krajeve i među ljude je vode.
I nisam uveren da pojedini Nju zaslužuju, i da su je zaslužili bili,
Njene dodire, poverenje, vreme i vrline.
Telo svetice i njene dražesne, vitke noge,
Stamenost i prava, kao isklesana puna prsa.
Čuh tako da nije uvek bila srećom obasjana,
Možda joj i ljubav katkad nije bila naklonjena.
No, predavala se i odustajala, onako mudra i hrabra, Ona nikad nije.
Ni ranije, ni sad.
Produhovljenog izraza lica, oreol divote, milja i dostojanstva,
I ženstvenog nepresušnog blaženstva.
Pa sam sa zanosom zamišljao Njene meke ruke,
I tog srećnika koji ih u svojima drži, koji je celu takvu dragocenu ima.
Ona, zalepljujuće čisto leporeka,
Za Njegoševu misao i ličnost slojevitu, poštovanje i ljubav neguje,
I s posvećenošću tumači ih brižljivo,
Čuva ih u sebi, gotovo bojažljivo.
A ne znam da li je nekog sebi ravnog do sada čekala, i da li tô još čini,
Ili ga je već čvrsto, kraljevski prigrlila, uz njega se verna svila.
No slutim da su mnogi o Njoj maštali i priželjkivali je strasno.
Bezuspešno.
Da su ujedno strepeli da je takvu, u suštini i jaku i lomnu ne povrede.
Nju, ljupku, na čas i strogu,
Ali bespogovorno, neuporedivu.
Uzvišenu, ponosnu, ne i oholu.
I ponekad, izgledalo mi je setnu,
Božanstveno snenu i jedinstvenu.
Nezamenljivu montenegrinsku sirenu.
Otmenošću osvećenu.
Nipošto zavidljiva, činilo mi se da bila nije i da nije ni zavodnica,
A svakog je mogla da osvoji i začara da je samo htela,
I tada bi savršeno, nepogrešivo tô umela
Uspevala.
Ona poseduje razumevanje za svakoga,
A nesporni intelekt drugih poštuje,
I istoriju, tradiciju, patinu starina.
Opet, sva je moderna i ukusno jedva našminkana, nepretenciozno, fino obučena,
Baš takva, skladna, samo je za odabrani duboki pogled upadljiva bila i ostala.
Stoga njeno vreme radosti i slave nadam se tek dolazi, i ne prolazi,
Kao da neće ni proći.
Želim joj srcem celim,
Da je život onako upečatljivoj daruje svekoliko carstvom bogatim, raskošno belim.
Nevinim, smernim.
I, evo, gledam je tako na fotografiji kako joj se lice i pred objektivom zari,
Spremna da vredno uči, ali i da podučava,
Da smiruje, ali i da žari.
Stišano elegantna, odmereno slatka, kao istoimena čokolada crnogorska,
Podgorička vrla marka.
Za mene nedostupna, daleka,
Ali u stihovima tû, kraj mene nestvarno opipljiva,
Osećajna, duševno bliska.
Zoran R. Tomić
