Teška je muzika koju je Točak slao vremenu i prostoru

piše: Enes Halilović

Ne volim muziku, ne tražim da je slušam, ali rado bih da čujem priče o gitaristi zvanom Točak. Ko zna šta je istina od onog što se priča i piše o njemu! Budio je žice koje su budile njega i od tolikih buđenja sve se pretvorilo u san. Teška je muzika koju je Točak slao vremenu i prostoru, više se o njoj priča nego što se sluša. Muzika, muzika, ali riječi koje je izgovorio… 

1. Jednog dana, ležao je na podu i svirao, svirao…  Njegova žena je vrisnula, a Točak je i dalje svirao. Žena je vrištala, a Točak je svirao, i kao da se ženina vriska uklapala u kompoziciju…  Dohvatila je Točka za ramena: Ustani! Ubij ga! Uzmi papuču i ubij čudoviše! Ipokazala je na dlakavog pauka na zidu. Nisam ja njegova smrt, rekao je Točak. I nastavio da svira.

2. Nekog dana, neke godine, Točak je prestao da svira. Jedan minorni poeta iz naše hemisfere, trovač, imao je ogromnu moć ubjeđivanja. Mrzeo je sve ljude, naročito je mrzeo ostvarene umjetnike. On je ubijedio Točka da će otići u legendu samo ako ostavi muziku. Samo ako ostaviš gitaru, skrenućeš pažnju na ono što si svirao, govorio je minorni poeta. Točak je ćutao. Ali trovač ga je trovao… Kap po kap, i, Točak je ostavio i muziku i ženu. Raspala se njegova grupa Smak, a Točak je gitaru predao podrumu i paucima.

3. Ostavši bez muzike i bez žene, Točak nije ostao sam. Kupio je nekoliko medicinskih enciklopedija i čitao ih svakog jutra kao novine, a popodne i uveče čitao bi knjige o šahu i pamtio legendarne partije. Napamet je znao mnoga otvaranja od Aljehina do Fišera. Igrao je sam sa sobom, zapravo sam protiv sebe. Igrao je uvijek crnim figurama protiv bijelih, ali tako što je sklanjao bijelog kralja sa šahovske table i, na taj način, oduzeo sebi svaku mogućnost za pobjedu. Deset godina je igrao, deset godina gubio od sebe.

4. Obreo se u Čikagu, šetao avenijama i gledao. Ušao u veliku prodavnicu muzičkih instrumenata. Neka cura isprobavala je gitaru, pokušavala da dostigne neke tonove… Točak je zamolio curu, uzeo gitaru iz njenih ruku, zasvirao je nakon deset godina… Kupci su ostavili instrumente, prišli su Točku, gledali ga i slušali. Trajalo je to nekoliko minuta. Bili su očarani. Točak je spustio gitaru i krenuo prema vratima. Vlasnik prodavnice zaustavio je Točka.
– Čast mi je što ste ušli u moju prodavnicu… uzmite gitaru, to je poklon za vas.
– Ne, hvala… nije mi potrebna.

izvor: oko.rts.rs