Ako vas ne okrepi spavanje, obratite se lekaru

Svako jutro budite se iscrpljeni i bezvoljni. Ne pomaže vam ni rani odlazak u krevet, ni popodnevna dremka, a ni nekoliko dana odmora. Onaj čuveni lek „naspavaću se i sve će biti mnogo bolje“, više ne deluje. Možda patite od sindroma hroničnog umora.

Hronični umor medicina u poslednje vreme prepoznaje kao distinktivan sindrom. To je poremećaj koji traje najmanje šest meseci, veoma je složen i sistemski zahvata različite organe i manifestuje se vrlo polimorfnom kliničkom slikom.

Čovek se oseća umorno i nema osećaj da bilo šta što čini može da mu pomogne da se nosi sa svakodnevnim, a još manje sa vanrednim zahtevima“, objašnjava gošća Jutarnjeg programa, profesorka Nevena Čalovski Hercog, psihijatar.

Uzroka je mnogo, a dijagnoza se ne može postaviti samo na osnovu jednog parametra, napominje profesor Sanja Mazić, fiziolog. Dugo se mislilo da je uzrok neki virus. Uglavnom se sumnjalo na Epštajn-Barov virus koji izaziva i mononukleozu, ali je kasnije odbačena ta pretpostavka.

„Pacijenti se najviše žale da su izgubili ono što se najčešće zove sposobnost da se raduju životu. Takođe se žale da se permanentno osećaju nesposobno da izvrše i najminimalnije dnevne obaveze. A kada se ujutru probude, osećaju se kao da nisu spavali. Loše su volje, teško im je da ustanu iz kreveta. Uz to se sekundarno javlja osećanje niže vrednosti, preispitivanje i nešto što vrlo liči na potištenost i depresiju, iako nije depresija“, naglašava profesorka Čalovska Hercog.

Svima nam se dogodi da nekih dana ili nedelja ne spavamo dobro, da smo uznemireni i da imamo osećaj umora. Međutim, kada se dobro naspavamo, svi simptomi nestaju, dok u slučaju hroničnog umora simptomi traju duže od šest meseci, što je potrebno da bi se postavila dijagnoza, napominje profesorka Mazić.

Sindrom hroničnog umora utiče na fizičko i psihičko zdravlje ljudi. Sposobnost pamćenja opada, kao i koncentracija i javlja se jak osećaj bezvoljnosti i nemotivisanosti. Međuljudski odnosi trpe. Kada ovakvo stanje dugo traje javljaju se i fiziološki simptomi, od uvećanih limfnih žlezda, bolova u zglobovima i mišićima, poremećaja u radu gastro-intestinalnog trakta i jaka polimorfna sistemska dekompenzacija koja dugo traje, dodaje profesork Čalovska.

Rizične grupe su ljudi između 30. i 50. godine života. Žene su četiri puta pod većim rizikom, a svega 10 odsto ljudi se uspešno oporavi, što veoma brine, kao i to što se kod jako malog broja pacijenata pravilno dijagnostikuje ovaj poremećaj.