svim gimnazijalkama
Vi što ste nadvisile lepotu,
gde ste se sakrile daleke,
čekali smo osmehe vaše,
kad ništa lepše od Vas nije moglo da nam se desi,
kad ono što je bilo nestvarno,
iznenada se zbilo,
na vašoj od cveća šarenoj adresi.
Tiho kao kad se muzika sluša,
čekali smo Vaša pisma namirisana,
zajedno ćutati znali,
posle smo recitovali Bodlera,
govorili Mopasana.
Padale su radosne kiše,
otkrivali smo tajne
i ništa više.
Od onda pune čaše su prazne,
sumorna se rađaju Sunca
i pesma je kliše.
S kim da se vraćamo,kao nekad bliski,
kome da se piše?
Kad ste sa sobom krenule,
odnele ste snove velike,
po svetu razasute,
za Don Žuane bledunjave,
ili za Baš-Čelike.
