Pripitomljavanje ptica, lisica, vukova, medveda i zmija

Berane još uvek priča, a Adem Ado Softič beleži, o Miloju Baleviću, strastvenom lovcu koji je dobio nezvanog, a ipak dragog gosta sa Pešterske visoravni. Jednog septembra, pre četrdesetak godina, dunuli su strašni vetrovi od Pešteri prema Crnoj Gori, a sa grupom lovaca – uz oca Miloja – bio je i njegov sin Vuk, tada dečak sa 14 navršenih godina. Voleo da ide sa ocem u lov…

Nisko je letela velika ptica – beloglavi sup, nisko je letela, na dohvat ruke, Miloje je podigao pušku i pucao. Narednog trena, ptica pala u trnje. Mladi Vuk je potrčao prema ptici i ugledao povrede na levom krilu i na levoj nozi. Bespomoćna, ptica je gledala prema dečaku koji je zamolio oca da ne uzme život ponosnom letaču – i ne samo to – dečak je zatražio ocu, iskusnom lovcu, da izleči beloglavnog supa.

Otac je ćutao.

Dečak je grlio pticu.

Nije otac imao kud, trenom je rođena ljubav između Vuka i beloglavog supa koji je bio veoma siguran u dečakovom zagrljaju. Ubrzo, otac je sina i pticu stavio u vozilo i krenuli su prema kući, u ono doba kada se Berane na Limu zvalo Ivangrad.

Vuk Balević dobio je ranjenog ljubimca sa neba. Merili su pticu – težila je više od 12 kg, a u rasponu, njena krila su premašivala tri metra. Zarastale su rane na telu beloglavog supa. Dobro su ga hranili Balevići. Otac Miloje koju je pucnjem spustio pticu sa neba – osećao je obavezu više da se sad stara o ranjeniku, a dečak je bio sve bliži ptici, često ju je milovao i hranio; ujutru čim bi izašao iz kuće, prilazio je da prođe rukom niz njeno perje… Ubrzo, pročulo se niz Lim i uz Lim da grad ima jednog žitelja više, sa krilima, ponosnog, koji se zbližio sa porodicom Balević.

Prizdravio je beloglavi sup. Napravili su mu Balevići kućerak – skroviše iza kuće.

To je bio znak mesarima da pomognu – svi beranski mesari složno su hranili pticu. Vuk je donosio meso i čim se približi svom dvorištu – zviznuo bi, a ptica bi se obradovala tom zvižduku više nego današnja deca kad ih zovnete na sofru.

Ubrzo, počeše dolaziti znatiželjnici sa raznih strana, stari i mladi, da vide to čudo – pernatog prijatelja koji je zavoleo dečaka Vuka. A kakva je to ptica? Ogromna. A raduje se kad Vuk zvizne, jer zna da će biti mesa u kljunu.

Od jeseni do jeseni, ptica se potpuno oporavila, počela opet da leti, najpre oko kuće Balevića, a kasnije i iznad obližnjeg aerodroma, napravila bi krug i vratila bi se u skrovište. Iako važan i priznat od svih ljudi, iako tada jedini čovek na svetu koji ima ogromnog lešinara za ljubimca, i to lešinara kog je spasao, Vuk je razmišljao o životu ptice!

Trebalo je opet biti čovek prema njoj.

U dogovoru sa ocem, Vuk je odlučio da pticu otprati u visine, neka ide prema Pešterskoj visoravni, tamo gde je njeno stanište, neka se pridruži svom jatu i neka leti pod oblacima posmatrajući zemaljski prostor i tražeći gde ima strvina kako bi hranila sebe i čistila ovaj svet kojim ljudi gaze.

Miloje i Vuk prevezli su pticu do Komova i pustili je u slobodu. Ptica je nekoliko puta kružila i vraćala se dečaku u zagrljaj. Tek kada je četvrti put uzletela, ptica se oslonila na vazdušnu struju i otišla u daljinu.

Dečak je zaplakao gledajući kako se ptica pretvara u tačku na nebu.

Prošle su tri sedmice, dečak je tugovao, ali i bio ponosan na sve svoje postupke prema ptici… jednog jutra, Balevići su na komšijskoj kući ugledali beloglavog supa!

Posmatrao je iz komšiluka kuću Balevića i svoje skrovište. Kada da je ispitovao, može li se vratiti tu gde je stekao prijateljstvo i obroke.

Dečak je zviznuo. Beloglavi sup mu je doleteo u zagrljaj.

Ko hoće druga, može ga naći i na nebu!

Još nekoliko nedelja beloglavi sup je živeo među Balevićima. Leteo je iznad aerodromske piste, ali jednog dana je došao major koji je objasnio da ptica smeta pilotima. Uzeo je beloglavog supa i niko do danas ne zna da li je pticu poklonio nekom zoološkom vrtu ili… ne zna se ništa više o ptici. Ostala je priča iz knjige brilijantnog hroničara i umetničkog fotografa Adema Ada Softića “U sjenci Femnog oraha”. I ostala je ova fotografija u kući Balevića – svedočanstvo ljubavi i poštovanja.

Pada mi na um da je Balkan susret zemaljskog i nebeskog, tlo gde je posejano seme mitova koji ponekad niču i u našem komšiluku.

Vuk čuvarkuća i lisica Komšinica

Nedaleko od Novog Pazara, na planini Rogozni, još se priča da su nekada vukovi dolazili na jednu lokvu, da piju vodu. Jednom godišnje dolazili – ceo čopor i igrali se oko lokve. To mesto se i danas zove Vučja Lokva, a narod je te reči skratio u jednu reč: Vučulokva.

Tu su mnogi lovci godinama dolazili da vide – ima li pitomih vukova ili je sve samo legenda. Tomas Man je smatrao da je primitomljavanje vuka i njegovo pretvaranje u psa sto hiljada godina kasnilo za organizovanim jezikom. To je bila njegova petpostavka. Da li je smatrao da se rečima mogla vabiti životinja? Ne znamo, ali znamo da je nekada u mitskom selu Paljevu, ispod visoravni Crniš, domaćin Hajro Bulić pripitomio vuka. Potpisnik ovih redova lično je gledao tog vuka, vezanog, u kućici, ali vuk nije služio samo za pokazivanje. Ne. Taj vuk je zaista čuvao kuću domaćinovu.

Nedaleko odatle, u selu Čašić Dolac, živi lisica koju zovu Komšinica. Blizu je kućama, povremeno zgrabi kokoške seljacima, ali ne uspevaju da je uhvate niti da otkriju njenu jazbinu koja je, najverovatnije, u obližnjim pećinama. Mnogi su pucali u nju, čak je i prepoznaju po dugačkom repu i po hodu, ali za Komšinicu još uvek se nije našao metak. Izgleda da ljudi nju nisu pripitomili, ali se pripitomljava sama i lakše joj biva da se primakne civilizaciji nego da dolazi u nepoznato. Nije nikakvo čudo to što lisica živi blizu čoveka. Širom sveta, naročito u Holandiji, lisice borave u gradovima, ali se lisica Komšinica uopšte ne osvrće na lovce, a kada uđe u kokošar, ponaša se kao u samoposluzi.

Zmija u nedrima Rama Mavrića

Nekada je u selu Kukavice živeo čuveni lovac Hasan Mavrić. Imao je oko na mušici kao niko u Kraljevini SHS. Bio je najbolji strelac na vojnom takičenju još za života kralja Aleksandra.

Hasan Mavrić bio je poznat u narodu i po tome što je znao brojnicu. A kakva je to brojnica? Šta je? Čemu služi?

To je neki niz reči kojima se može pozvati zmija i umiriti u ruci. Brojnica, o kojoj mnogi poričaju, jesu reči koje čovek izgovori – i tamo gde je izgovori – zmija dođe i stavi se “pod komandu” tog pozivara. Zmija neizostavno veruje tom čoveku koji zna brojnicu. On opet kaže brojnicu i zmija ode svojim putem. Neki tvrde da za odlazak zmije od čoveka treba izgovoriti obrnuti niz reči – tako dati komadu da zmija napustu mesto. Brojnice su drevne i prenose se od čoveka do čoveka, ali ima jedno pravilo – kaže narod, onaj koji drugome poveri brojnicu, predao mu je moć uticaja ne zmiju; brojnica više ne važi onome ko ju je znao nego onome kom je predata. Zbog toga, obično su sinovi dobijali brojnicu od očeva, uoči njihove smrti, ali bilo je i ljudi koji drevne brojnice nisu hteli da kažu deci kako se ne bi zbunila kad treba otpustiti zmiju od sebe, poslati je da ode.

Sin lovca Hasana Mavrića, Ramo Mavrić, takođe je znao brojnicu, ali je i bez nje bio veoma vešt sa zmijama. Naime, on je jednom prilikom krenuo na posao i pronašao zmiju, šarku, smrznutu, jedva pokretnu. Bila je još zima i zmija je na neki način, možda radom bagera, izvađena iz zemlje. Nije imala ni snage ni moći da se kreće. Ramo je zmiji britvom izvadio zub, uvio je u svoj šal, stavio u nedra i otišao na posao u građevinsko preduzeće “Razvitak”. Zmija se zgrejala. Na pauzi, kad su radnici doručkovali, Ramo je hranio sebe, ali je hranio i zmiju koja mu je izvirivala iz košulje. Kada je njegov kolega ugledao kako zmija proviruje iz Ramove košulje, uplašio se, pobegao i onda se svukao do gole kože da proveri – ima li zmije ispod njegove garderobe.

Narod ima strah od zmije i nisu svi spremni da je drže u nedrima kao što je činio lovac Ramo. Zabeležili smo poučnu narodnu priču kojom narod uči mlade da zmije ne treba pripitomljavati…

Naime, žena je skupljala opale grane u šumi, bila je hladna jesen. Nakupila naruče i ostavila grane kraj šporeta… Jedna grana je počela da mrda. Nije to bila grana, bila je to zmija koja se zgrejala i promilela po sobi. Cele zime žena je hranila zmiju, ali, na proleće – zmija je ujela ženu i dala se u beg.

Žena je uhvatila zmiju ispod glave:

Pa ja sam te našla, sačuvala ti život, hranila te, a ti si me ujela!

Pa ja sam zmija.

Ovu didaktičku narodnu priču verovatno je znao i lovac Ramo Mavrić, ali on je znao i brojnicu.

Lovci kažu, u kojem se društvu pomene zmija, ne može se priča o njoj završiti sa manje od 42 reči. Pozivamo čitaoce da ovo i provere u bilo kom društvu.

Pitoma mečka s Medenika

Nedaleko od Novog Travnika, na Medeniku, radio je nekad rudnik barita… Zatvoren je 1964. ali su ostali rudnički hodnici, pogodni za skrivanje mečkama i lisicama.

Geolog Alija Halilović, koji je iscrtavao ovaj kraj i istraživao rude, nedavno mi je pričao o pitomoj mečki. Krajam osamdesetih godina, radnici koji su sekli šumu, naučili su mečku dobrim obrocima. Ostavljali su otvorene konzerve narezaka, nepojedene obroke, meso, keks…

Mečka sa Medenika jela je sve što nađe. Bila je vrlo inteligentna – kad bi radnici sekli šumu, nisu je mogli ugledati, ali čim ona čuje tišinu – to je značilo da su motorne pile ugašene i radnici jedu – biće nešto i za pitomu mečku. Naučila je i da kandžama pocepa ambalažu, a najviše je volela napolitanke.

Zašto sve priče o pripitomlavanju dolaze iz bliže ili dalje prošlost?

Danas, svuda u svetu, kao da beži i skriva se tema kako pripitomiti vukove, lisice, mečke i zmije. Nameće se kao ključno pitanje: kako pripitomiti ljude?