Katarini i Seadu
Jedan zalazak sunca nije poput drugog. Boje neba nisu iste. (Mark Levy)
I dok se na horizontu – posmatrano sa obronaka zaliva Valdanos kraj Ulcinja, a iznad mora – narandžasta lopta lagano preobražavala u krišku lubenice, razmišljao sam zašto većina ljudi – kako mi se čini – više uživa u zalasku sunca nego u njegovom rađanju. Da li je stvar samo u divotnosti prizora, ili i u nečem drugom? Da li smiraj jednog dana povoljnije deluje na ljudsku psihu – opuštajući čoveka – od početka drugog, novog? Da li je konac dana, pored ostalog, nagoveštaj predstojećeg noćnog odmora, zasluženog ili ne, svejedno – a zora i “izlazak” sunca povod za brige, za napetost, za povećanu koncentraciju zbog onoga što nas čeka u narednim satima? Ili je stvar u poklapaju začinjanja dana i našeg prekratkog spavanja? Pa, stoga, odmah pri “zadatom” buđenju nismo kadri, nismo spremni za raskoš sunčevih ranih boja?
S druge strane, “lomljenje” dana i sutona kao prethodnica noći – ma koliko porađalo bogatstvo nijansi, osobito u kombinaciji s nebom i morem – ipak simboliše, makar fiktivno nestajanje, završnicu onoga što je od jutra, manje ili više, svetlelo pred našim očima. Pa i u prenosnom, figurativnom smislu označava nepovratni gubitak, neumitni finale jednog parčeta života. Čak i sâmu nailazeću smrt kao odrednicu tame, kao predskazanje kraja, ne samo onog, zaokruženo isteklog dana. Da, “sutra je novi dan”, ali valja prebroditi noć. Sa svim asocijacijama, strahovima, možda teskoboma, pritiskom, gušenjem, čak (i) košmarima, buncanjima. Premda, spavanje bi u principu trebalo da nam donese mir, spokoj, u smislu pripreme za dan koji sledi. Onima koji ga budu dočekali. Neki celonoćno budni mučeni nesanicom, neki čili, a neki u dilemama u pogledu sutrašnjice. Pa i ne retki sa svešću o praznini sopstvenog života, na muci “kako ispuniti dan”. Stoji, dakako, drevna latinska maksima “nula dies sine linea” (kažu da potiče od slikara Apela), kao poruka o neprekinutom aktivnom životu, o stvaralaštvu iz dana u dan: o održavanju svekolike kondicije izgrađivanja sebe i neprekidnog dograđivanja sveta oko nas.
Inače, u načelu, teže se podnosi turoban, preteći, možda i padavinama i vetrom praćen odlazak dana, nego isti takav početak narednog koji ne obećava neki izgledan nastavak, ne izaziva prijatnost, optimizam.
Pritom, između zalazaka i odlazaka razlika je suštinska. Zalazak bukvalno znači da se nešto – Sunce, recimo – samo privremeno zaklonilo iza nečega. Da je za nas postalo nevidljivo. Ali da je ipak tû, na nebeskom svodu. Da se zbog određenog svemirskog kretanja i ukrštanja, samo ugao gledanja promenio. I da nastavlja da se menja – a da ništa nije objektivno otišlo, nije doista iščezlo, posebno ne zasvagda, već je samo nestalo iz dometa naših očiju.
Dakako, smenjivanje dana i noći, ta večita dinamika sveta, odražava ritam života, ne samo vremena. Dobrog i onog drugog, lepog i ružnog, radosti i mračnine, rada i dokolice, sastanaka i rastanaka, dolazaka i odlazaka, rađanja i umiranja.
Što se ljubavi tiče, izgleda da ih je znatno manje izniklo u rano jutro nego u periodu završnog “snižavanja” sunca i prvog sumraka. Kada sećanja izbijaju na površinu a osećanja se rasplamsaju, nasuprot suncu koje pred očima kao da (nam) zgašnjava. Te kao da se toplina predmetnog izvora života tada mnogima u srca i tela seli. Pa utiče na pojačano traženje onog drugog, u susret partnerskim zagrljajima, preplitanju i spajanju posebno. Doista, gledati zalazak sunca je romantično. Ali “gledati čoveka koga voliš nije….To je jednostavno razumno. Kao kad gledaš televizijske program koji voliš”. (Ričard Ozman, Čovek koji je umro dvaput). Možda je i tako. Ipak, vele, “o ukusima ne treba raspravljati”, no – redovno se zna, sluti se bar šta je, i čiji je dobar ukus! Uglavnom isto vredi i za stavove, za zaključke.
Nasuprot, iskustva nam tô saopštavaju, nemala količina ljubavi – ili “ljubavi” – otekla je u nepovrat s jutrom, s prvim, za mnoge osvešćujućim, razočaravajućim buđenjem. Sa “iskrcavanjem na javu”, mnogi planovi, maštanja, priviđenja se ruše, iščezavaju. Odlasci u zoru, privremeni ili zauvek – ovekovečeni u brojnim knigama ali i u “pokretnim” i statičnim slikama – imaju za posledicu, bilo opusteli deo postelje, bilo praznu kuhinju, i tupi odjek samoće. Obično praćen tugom. I uništene iluzije. “Jutro će promeniti sve” je svakako preterano verovanje – ali često donese, još češće odnese ponešto. Krupno ili sitno. No, u svakom slučaju, život biva kraći za jedan dan, a ponekad i za nečiji usahli san.
A svima nama – bez obzira koji je, dnevni ili noćni sat – preostaje traganje za lepotom, za smislom. Za ljubavlju, tom biljkom krhkom, konkretno nestalnom, ali apsolutno uzev – neuništivom. Za razumevanjem nesavršenog sebe, drugih takođe, i nepravedne okoline, surovog sveta koji nam – dok uživamo dar života – ipak više uzima nego što (nam) daje. Kao da je i to jedan od uzroka za samopreispitivanje, ali i za prizivanje nekog boga, za nadu ili očaj – kao i za vlastita optimistička stremljenja za unapređenjem, za bavljenje umetnošću, naukom, sportom… Za stvaranje potomstva koje će biti bolje, trezvenije od nas. Koje će nam pružati utehu i veru u plemenitiji nastavak nas sledbenike, naročito kad se primaknemo izlaznim vratima našeg bivstvonja.
Objašnjavanje zalaska sunca ne oduzima mu lepotu (Stepfen Fray).
P.S. Sunce je žar sopstveni polako gubilo. /Voda se mreškala, talasala i sopstvenim putem oticala./ Nebo se tamnim oblacima gomilalo, u njima gnjezdilo./ Vatra je nečiji život nepovratno gutala./ Dok je zemlja za nekima od nas – u suzama patila./ A ljubav je jedina, uprkos svemu, na svetu opstajala./ Mnogočija, samo nečija ili (i) naša, ko će znati šta je i kome noć presudila.
Zoran R. Tomić
