Ja, Marija Vulović
Kratka biografija: Marija Vulović (rođ. Jovanović), Užice, 1978. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, Odsek za srpsku književnost i jezik. Kao gimnazijalka, višestruko je nagrađivana za poeziju. Pesme su joj objavljene u Književnim novinama, Balkanskom književnom glasniku, Međaju, Šrafu, Suštini poetike... Autor je zbirke pesama ,,Odmrežavanje“ (KOV, 2023) čiji je glavni urednik Mihajlo Pantić, a recenziju je napisala Tanja Stupar Trifunović. Živi i radi u Čajetini. Majka je triju devojčica: Vanje, Sare i Sanje.
Ime i prezime: Marija Vulović
Datum i mesto rođenja: 16.1.1978, Užice.
Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Jednostavno. Čitati. Pisati. Slušati muziku. Vratiti se sebi. (Za)lečiti se od besmisla u kojem je sve postalo transparentno.
Koju osobu najviše cenite: Kao što rekoh u jednoj pesmi, ,,na sve sam oguglala osim na dobrotu. Pred njom još uvek zaplačem, kažem RESPEKT i skinem kapu.“ Najviše cenim dobre ljude.
Grad u koji želite ponovo otići: Sarajevo – kad govorim ili pišem o magijskom realizmu, sve prisutnijem u književnosti, uvek mi je pred očima taj grad. Ljubav, rat, istorija, muzika, moj drug Dado, moji profesori…
Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Reform-tortu.
Kome najviše verujete: Deci. Najviše verujem deci. I psima. Psi nikad ne lažu.
Gde se najbolje odmorite: U rano jutro, dok svi spavaju, dok se još nije sasvim razdanilo, dok pijem prvu kafu na terasi, iz velike šolje…
Najbolji dan u životu: Jedan februarski, oštar, bez snega, i jedan topao, zelen, aprilski – bili su to najbolji dani u ovih pola veka! U februaru sam rodila Vanju, a Sara i Sanja su došle s prolećem, baš na Dan knjige, na dan kad su se, u prošlom veku, moji roditelji venčali.
Poslednja laž na koju ste naseli: Verovala sam da je 5. oktobar doneo žuđenu slobodu.
Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Mislim da su važne. Da su, skoro kao vatra i voda: dobre sluge, a zli gospodari! Meni su otvorile vrata jednog lepšeg sveta: upoznala sam divne ljude – one koji čitaju, pišu, promišljaju… Stekla sam prijatelje, prave, poput profesorke Dane Ćirić, koja me uvela u ,,Plavi krug književnosti“ – mali krug velikih ljudi.
Najlepši poklon koji ste dobili: Crteži moje dece, oni rani, s posvetom, sa progutanim i iskrivljenim slovima…
Omiljena životinja: Pas. Imam pesmu ,,O psima i ljudima“. Kao što rekoh, psi nikad ne lažu.
Omiljeni muzičar ili bend: EKV je obeležila moju mladost. Najvažnije lekcije iz života spoznavala sam slušajući Milana Mladenovića koji je tako maestralno spajao reč i zvuk, stvarajući neku novu umetnost, svojevrstan sinkretizam književnosti i muzike. I Arsen Dedić je to radio, na sebi svojstven, neponovljiv način, brutalno dobro! Ne mogu da ne spomenem Nika Kejva i Džima Morisona.
Omiljeni pisac: Bulgakov i Dostojevski. Njih nikad ne možeš dočitati: vuku te, vraćaš im se, pamtiš ih… Onda, Meša, Pekić, Kiš, Crnjanski i Branko Miljković.
Poslednja knjiga koju ste pročitali: ,,Ako dugo gledaš u ponor“ Enesa Halilovića. Ta knjiga me izula iz cipela! Nejra Bugarin je lik koji me osvojio i koji me razorio! Kakva je to priča, kakvi su to likovi, kakvi su tereti pod kojima posrću i kakvi su sihiri koje nose! Štivo lucidno, i moćno, i teško – kao život sam.
Omiljeni filmski lik: Doktor Dulitl.
Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Bila sam dete. Maradona je dao gol rukom. Htela sam da ga vidim uživo. Smišljala sam šta bih mu rekla. Deda je sutradan čitao novine, naglas: ,,Dijego Armando – božja ruka!“ Bio je to jedan jedini put da je deda spomenuo Boga!
Tim za koji navijate: Nemam. Nikad nisam ni imala.
Omiljena narodna izreka: Nemoj, pa se ne boj!
Koje pitanje najviše mrzite: Ne volim pitanja koja zadiru u privatnost. Ne mogu da oprostim ljudima koji se bave tuđim životima, zabadaju noseve u tuđe mrakove, rovare, analiziraju, procenjuju, potcenjuju…
Vaša najveća nada: Još uvek verujem, možda naivno, da će lepota spasiti svet…
