Mileta Aćimović Ivkov: ĆAMIL U MAČVI

Leti se u selu, po navici, latim i knjiga Ćamila Sijarića. (Gledam beli komplet njegovih dela na čijoj je poleđini sklopljen piščev lik, koji me netremice posmatra. Priziva, podseća, opominje ukazuje – šta li?)

Ubrajam ga među iskonske pripovedače organske snage, i volim njegov poetizovan i slikovit način pripovedanja, orijentalnu notu u njemu. Razgovornu i kolritnu rečenicu, razvijenu frazu, britko poređenje, rustičnu i arhaičnu pozadinu i stil i duboku istorijsko-kulturnu podlogu na kojoj neprilagođen pojedinac, junak u pokretu i akciji a katkad i čovek od knjige, ne nalazi uvek poveljan izlaz i ishod za svoju nameru. Sudbina, tradicija, tvrd život, duhovno skučena i uopšte tesna sredina, umeju da ga osujete i kazne. Spoljne sile uvek nadjačaju, a čovek pati i voli, bori se i nada.

Život je sav u večnom sudaru sa istorijom i kismetom, i u nepromenljivosti osnovnih društvenih pogodbi. Običaji, vera i kruta volja ne daju da se čovek odvoji i, kao pojedinac, u svemu ostvari i potvrdi. Sudbina ga vrati u matično gnezdo, iz kog se plete konac stradanja. Na gubitku je i njegov čovek u vremenu. (Po obrascu koji je zapisan u kratkoj 103. suri Kurana.)

Lepota je u trajanju. U čistom bivanju. I u zajedništvu. U onome što se čini poznatim, a što nije bez orijentalnog mira, mitske i arhetipske osnove i mistične senke. Bez duplog dna značenja. Živi se i voli goli život. U rodnom kraju, na pragu predaka. U večnosti jednog, istog. Jednostavnog, elementarnog. Iskonskog i čistog. Prisnog i dragog. O njemu se sni, peva i priča. Uvek priča.

Pripovetke su najostvareniji deo njegovog književnog bavljenja. Nekoliko Priča kraj vode su pravi medaljoni. Ima valjanih putopisa i putnih zapisa. (Među prvima je pisao o Jasenovcu.) Na glasu su mu romani. Oni istorični, ponajviše. Meni je bliži psihološki roman Konak i neke pesme. Bez naslova, jednostavne i duboke. Višeznačne. Date kao prečišćena iskustvena mudrost, te su pesme jezički dokument i životni trag. Sušta lirika.
Istorija, sudbina, tradicija i priča – to je i Sijarićev književni krug kredom. U njegovom središtu smešten je gorski zavičaj zvani Bihor kojeg je on uverljivo i prepoznatljivo uveo u našu književnost, nastanivši je karakterističnim i reprezentativnim likovima. Živim regionalnim slikama kojima vreme na autentičnosti i vrednosti više dodaje nego što oduzima.

Prepoznajemo se i pamtimo po njegovim knjigama. A trajno bogatimo kada ih iznova čitamo i prisvajamo. Vraćajući dug i sledeći mu trag.

Od Bihora do Mačve. Kratak je vek i dug put. Jer priče i knjige pamte mnogo i traju dugo. To što je pisao Ćamil Sijarić suštinski nas se tiče i mnogo nam znači. Objašnjava nas, umudruje i u ljudskosti spaja.

izvor: Sent