Stepinac, zločinac

Da je Stepinac bio loš za srpski narod – o tome ne treba govoriti. Ali ne treba prećutati mnogo suptilniji greh zagrebačkog nadbiskupa – on je bio zlo i za svoj hrvatski katolički puk.

Da se podsetimo: U leto 1940. godine katolička Italija objavila je rat katoličkoj Francuskoj. Niko Musolinija nije na to naterao. Hitler je tada bio daleko. Sveti otac Pije XII ne samo da nije pokušao da spreči to ubijanje katolika od strane katolika, nego je dopustio svojim svećenicima da italijanske vojnike blagosiljaju kada su odlazili da ubijaju francuske katolike. Nečinjenje Pija XII ili njegovo namerno povlačenje pred događajima je ulazak Italije u rat pretvorio jedan evropski sukob u svetski rat.

Kada je hrvatski „poglavica“ 1941. godine uputio hrvatske dragovoljce na Istočni front u sigurnu smrt, a za slavu vođe Trećeg nemačkog carstva, Stepinac nije učinio ništa da se taj pokolj hrvatske omladine spreči. Naprotiv odobrio je i podstakao svoje svećenike da te dečke blagosiljaju. Dragovoljci su kod Staljingrada bili pohvatani, preobučeni u jugoslavenske uniforme i poslani u Jugoslaviju. Kod Čačka su napali Nemce koji su se povlačili iz Grčke. Naređeno im je da se zakopaju u jame, gde su bili vezani za kolce de ne bi mogli pobeći. Nemci su ih sa lakoćom skoro sve pobili.

Dvojici je pošlo za rukom da prebegnu kod Nemaca, a tek onda su Nemci shvatili koga imaju sa druge strane. Ta dvojica su u Zagrebu ispričali svoju životnu priču. Ni do današnjeg dana katolički popovi nisu pokušali da nađu obitelji tih dečaka, da im izraze sućut, da ispitaju način na koji su, blagoslovom nadbiskupa Alojzija Stepinca, izgubili živote. Bez trunke sažaljenja ostavljena su da trunu tela tih dečaka ko zna gde pod kojom i čijom zemljom. Kakav je kao čovek mogao biti Stepinac kada je to dopustio i šta više sebe uzdigao iznad svog sopstvenog greha?

Bila je upućena poruka pravoslavnima da se ili pokatoliče, ili će biti odvedeni u Jasenovac. Neki put su naoružani bojnici sprovodili sirotinju župniku. Župnici su to prihvatili, bilo iz straha ili iz ubeđenja. Nepoznato je šta su, ako su ikada išta uradili biskupi. Izvesno je da ni jedan biskup to nije sprečavao, zatezao, ili nesretnu sirotinju pokušao da zaštiti, ili bilo kako da im ukaže pomoć.

Pojedinci opravdavaju to „prevođenje” vršeno za vreme rata (1941-1945) kao najbolji način da se ublaže Pavelićevi zločini. “Ako ih mi prevedemo (naravno samo formalno) u katoličku vjeroispovijest, onda ćemo im spasiti živote.“ Ako se katolički svećenici prave da su kao verni Poglavniku („poglavici“ NDH), onda te sluge Božije mogu da spasavaju Srbe, Židove i naravno Rome od Pavelićevog mahnitanja. „Pa zar to nije radio i onaj srbijanski kvisling Milan Nedić u okupiranoj Srbiji?”

Svakako da to „privremeno prebacivanje” iz jedne veroispovesti u drugu može čoveku da spase život. Ali posle rata niko nije vraćen u veru iz koje je bio nasilno otet. Stepinac je imao godinu i po dana vremena da to “privremeno” prekrštavanje izbriše iz matičnih knjiga i da te ljude očinski, prijateljski i uslužno vrati u njihovu veru.

Blaženi nadbiskup to nije uradio. On je namerno ta imena zadržao u župskim maticama. To ukazuje da ta pokatoličenja nisu imala nameru spasavanja žrtava od noža „poglavice“. Oni su ta nekanonska pokrštavanja uradili sa namerom stalnosti. Od „privremenog” su napravili „stalno”.

Na čelu tog verskog nasilja stajao je nadbiskup i kasnije kardinal Alojzije Stepinac.

Šta je Stepinac ikada uradio da se posle rata ublaže strahote pokolja nedužnih nekatolika? Ne samo Stepinac nego i ceo katolički kler nije ništa uradio. Za svoj hrvatski narod, za svoju hrvatsku omladinu, za budućnost Hrvatske Stepinac nije ništa uradio. Ništa!

Nije Stepinac kriv samo za ono što je rađeno za vreme rata, nego i za ono što nije rađeno posle rata.

Da parafraziram Miroslava Krležu: „Ko su ti ljudi?“ Ivan Šarić, Alojzije Stepinac, Krunoslav Draganović, Josip Božanić, Vlado Košić… Ko su oni? Loši karakteri? To su obične verske varalice i pokvarenjaci. Oni su nesreća za svoju okolinu. Oni ne valjaju kao ljudi!

Uz dozovolu projekta “Vreme je” prenijeli smo segmente teksta

autor: Mihajlo Šaškijević