SINGULARITET

Potaknuta je

Tačka

kruži oko ose

sebi put pravi

I Istok i Zapad

Okružuju sve

Po mjeri

Okružuje

I ona

A kad dođe do utrobe

Proždiraće

Stojimo jedni naspram drugih

                                                                                              Modrozelena

Na tvojoj strani kamen

U ruci dlijeto

Na kamenu ime

Moje. I dan

Tvoj.

Na mojoj strani

Kamen.

Ruka.

Praznina.

I posteljica

Rastrgnuta

Crnilo tvog glasa

Umara i razara

Na put staje zraku

I stopi svakoj

Tragam.

                                                                                                     Crne rupe

                                                                                                   Sve gutaju.

Dok pogleda ukočena,

Osjećam i osluškujem,

Zvuk

Prekinuta koraka.

Prikrivaš neprekrivajuće

Neskrivajuće

Brišeš neizbrisivo

Mijenjaš nezamjenjivo

Vječiti igrači

U igri čiji kraj je bliži no zjenica rožnjači

U igri čije vođe ne određujemo

Čija bojna polja ne uređujemo

Ne biramo ni oružje

Ni protivnika

Ni saputnika

Ni pobjednika

Ni gubitnika

Do strane

A kažete

U bescijenje zjenice istinom očiglednom obmotane

I kažete

U bescijenje svjetlost što se unutar bića razlaže

I kažete

U bescijenje

Svaki zvuk što život

Ni-

Je

I kažete

U bescijenje i konačnica

Obećana

I potvrđujete

I šutnjom

I riječju

I djelom

Pogleda ista

                                                                                                          Tražim

                                                                                       Pogleda ukočena

Crne rupe

gutaju

Sve

                                                                                                 Osluškujem

Oni

Razastiru

Svoje kože

Da od hladnoće tvojih očiju skriju te

Da od zla tvog daha

Sačuvaju te

Da spokojnim učine

I korak tvoj

I uzdah tvoj

I san

tvoj

i

Zavjet

tvoj

I pristaju

I na vatru do članaka

Dok u lobanji vri i ključa

I na vrelo gvožđe na bubnim opnama

I užarene igle u zjenicama

I zarđale klince pod prstima

Na mrak

I bespuće

I ponor

                                                                                                          A umor

                                                                                                        A zamor

                                                                                                      A premor

                                                                                                          Nijemo

I pristaju li?

Na to što postaju

                                                                                                   Pristaju li?

Tragam.

Osluškujem.

                                                                                                           Vjetar.

                                                                                              Mir donijeće.

                                                                                                               Kažu

                                                                                                                  Oni

                                                                              Što obećanje ne krše.

A što sa

bezdanima koji gutaju razočarane

A što sa

Vašim

Beskonačnim

Istinama

I njenim oblicima

A što sa izrečenim i neizrečenim

Izrecivim i neizrecivim

A što sa

Panjevima

Ulicama

Kamenjem i

stijenjem

Zemljom i

rukama

Očima i

noćima –

Uzdasima zazidanim

Tišinama opkoljenim

Plućnim maramicama obmotanim

Strahom,

strijepnjom,

drhtajem

Okom umornim

Sluhom napetim

Dodirom

izmrcvarenim

Zaštićenim

                                                                                                Zaštićenim?

A

Oni

Oni,

slijede

Samo crne mrlje,

Na zemljinom platnu.

I

Izostavljaju sutra.

I

Ostavljaju sve što su bili,

Sve što jesu.

                                                                                                         Pristaju

I ostavljaju

I pero bez vlasnika i nasljednika.

I riječi olovom natopljene.

I muk paučinom obmotan.

                                                                                                  Bezbjedan?

A njihova glava

priljubljena.

                                                                                                    Spokojna?

I baciše koplja.

I prislonjenih ruku iščekuju.

                                                                                                            Život?

A

Čekajući

Život

                                                                                                             Vijest

                                                                                                      dočekaše

                                                                                       Obijest obijesnih

                                                                   Pa sad iole svjesne njihove

                                                                                                      nesvijesti

                                                                                            Raduju smrću

Čekajući

                                                                                                               Riječ

                                                                  Sporječismo se s onima što

                                                                                                    Pale i žare

                                                                                                  Nište i tište

                                                                                                Sve iole živo

                                                 Pa se sad u plijesni njihovoj gušimo

Čekajući

                                                Dah koji će zlo ništiti dok pogled mu

                                                                                                           Dopire

Gledamo

Kako od jednog rasu se neprebrojivo

Kako od jednog jedan jednom krv proli

I od tada ne staje, ne prestaje

I znamo

Kako će mnoštvo biti vraćeno

Jednom

ne marimo.

I Stojimo

Jedni pored drugih

Ovo tijelo nije moje

Ni tvoje

Svaki pokret razotkriva

Svaki pogled progovara

Ne poznajemo

Ne prepoznajemo

Ne nestajemo

Ne stajemo

Nestajemo

Ne.

                                                                                                        Vrata su

                                                                                                                ipak

                                                                            morala biti zatvorena,

                                                                                           Drugo su sada.

Birsena Džanković